У последњој суботи пред почетак Божићног Поста, 26. новембра у 23. седмици по Тројичиндану, одслужена је Литургија Св. Јована Златоустог, најчувенијег проповедника у историји Цркве, у Храму Победоносца Христовог Георгија, под Горицом у Подгорици.
Светим Евхаристијским Собрањем началствовао је протојереј-ставрофор Милета Кљајевић.
Возвеличаније Архипастира Цркве, писца нарочитог дела ,,О свештенству“, непревазиђеног до данас, улепшано је појањем мешовите певнице Храма Светог Георгија.
Након прочитаног зачала из Св. Јеванђеља, началствујући свештенослужитељ о. Милета се сабранима обратио речима празничне беседе, рекавши да међу бројним Архипастирима Цркве, име Светог Јована, сија као Сунце – јер је међу свим Светим Оцима, због ненадмашног дара беседничког, назван – Златоусти. Отац је надаље подсетио сабране на житије овог неустрашивог борца Христа, Бога Живога. Казао је да је рођен око 347.г. од богатих родитеља Секунда и Антусе те да му се по смрти оца, мајка, иако млада, није преудала, већ посветила живот одгајању сина. У Антиохији и Солуну млади Јован, изучио је реторику и друге вештине. По смрти мајке, раздавши све имање, предао се монашком подвигу. Изабран за Патријарха, провео је на тој дужности 12 г. Отац је надаље подсетио верне да је наш данашњи слављеник и данас познат по списатељском дару, којим га је Господ обдарио као и по тумачењу Посланица Апостолских, којих је било око 500 беседа. Називали су га Уста Христова, Труба Божијег Гласа, Медоточиви, Слаткоречиви, а име Златоусти, заправо, дала му је нека проста жена. И као што се не може сакрити град који на гори стоји, као таквом, убрзо се слава његова прочула по читавом хришћанском свету. Угледан због свог морала и учености, изабран је за Архиепископа града Цариграда; но, и као такав, живео је врло скромно. Кажу да је постио сваког дана. Његовим Апостолским радом, морал у Цариграду је сваког дана растао. Написао је чин Литургије, која се и данас служи у Цркви Христовој а која је позната под именом, Литургија Св. Јована Златоустог. Од црквених доходака, подизао је црквене домове за старе, изнемогле и напуштене. Својим проповедима, грмео је на богате, раскалашне и посебно на аристократију. Осим тога строго и неумољиво је разобличавао среброљубиве и монахе који напустише своје манастире и почеше саблажњиво да живе по градовима. Није се устручавао да осуђује неупутни живот ни у царскоме двору. Тако да је и сама царица Евдоксија, осетила жаоку, Златоустових беседа – ,,Опет бесни Иродијада, опет тражи главу Јована Крститеља“. Неумољиво разобличавани развратници, властела, епископство, свештенство и монаштво – устали су на овог проповедника Истине Божије. 3 мес. је по киши и сунцу, без сна, прогањан. И док су се страже смењивале, он је услед болести и исцрпљености, посртао као Христос, под тешким Крстом. Душу своју предао је Ономе Коме је тако верно служио, у граду Коману у Јерменији, у 53 – ој г. живота, 407.г. после Христа.
По изношењу Светих Дарова, Прота Милета је нагласио да Светој Тајни Причешћа могу приступити само они који посте све постове изузев трапавих седмица, који се редовно исповедају код својих парохијских свештеника/духовника и који од поноћи нису ништа јели и пили.
По примању Светих Христових Тајни, заблагодаривши Господу на соједињењу са њим, Прота је приступуо резању Славских Колача и преливању кољива, данашњим свечарима који су принели Христу Богу на дар, а све у част овог најпрогоњенијег учитеља Цркве који је
надахнут Д.Светим тумачио посланице, кроз лично просвећење, руковођен самим Апостолом Павлом, за кога кажу да му се јављао и давао потребна објашњења.
Честитајући Крсну Славу, началствујући свештенослужитељ о. Милета, пожелео је данашњим свечарима да је славе у добром здрављу, срећи и весељу са свима својима најмилијима; и да заштитник њихове породице, Св. Јован Златоусти измоли код Господа за њих и њихове сроднике по духу и телу, здравља, памети, воље за рад, Љубави Његове и свега онога што људи не могу дати. А знамо шта чини славу, отац је још једном подсетио верне: свећа, колач и жито. Свећу палимо у част Светитеља, за срећу и здравље породице, колач и жито такође – што заправо представља праслику Евхаристије, Тела и Крви Христове; а ручак који се спрема такође се припрема у част Светитеља којег прослављамо. Надаље, отац је пожелео свечарима да им Господ умножи свако добро, јер и тај ручак није као сваки ручак – и њиме приносимо бескрвну Жртву у част Светитеља који је заштитник домова оних који га прослављају. И како то наш народ дивно каже, – да славе ,,док је звезда на небу и песка у мору“ са својом децом, унучадима и пра, пра унучадима – који неће прекидати прослављање овог Светитеља, који је својим животом, радом и страдањем, Господа прославио, а кога је Господ удостојио такве славе да обитава међу Серафимима и Херувимима, у Непролазном Царству Његовом.
Елза Бибић
