Izaberite stranicu

У недјељу Блудног сина, Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла је служуо јереј Никола Скопљак.

У пригодној бесједи послије причешћа о. Никола је подсјетио на евангелску причу о једном родитељу, чији млађи син пожеље да оде од оца и узме дио имања који му припада.

„А отац, иако је могао да сина задржи силом у дому своме, није то учинио, него им је подијелио имање. А млађи син покупи свој дио и оде у свијет. Оде, како каже Јеванђеље, у далеку земљу и тамо поче живјети распусно, беспутно, неморално и потроши имање своје које је од оца добио. И када је настала глад и невоља у тој туђој и страној, далекој земљи, он се нашао у великој биједи, невољи и по оној народној – Неста пара, неста пријатеља – тако и он остаде и без друштва, и без пријатеља, и без новца. Тада се једно вријеме нашао уз неког човјека из те земље да би се прехранио, а овај га посла у поље да чува свиње. Какво понижење за тога младога човјека који је био син угледнога оца, који је сада дошао до такве биједе да мора да буде чувар свиња и опет гладан. Јер, вели се, да жељаше да се насити и оним рошчићима што су свиње из земље риле и јеле, али му ни то нико не даваше.“

„У таквом безизлазном стању и положају, он у једном моменту дође к себи. Дође к себи, а гдје је био до тада? Био је вансебан, био је у бунилу, био је у лудилу греховноме, обузет гријесима и страстима, и није знао шта се са њим догађа. Али милост Божја га се коснула и он дође к себи. Сагледа свој положај у коме се нашао и постави себи питање, судбоносно и истовремено спасоносно питање: „Шта ћу чинити? Шта да радим сада?“
И доноси одлуку:
„Знам шта ћу да радим. Устаћу и идем оцу моме, јер код њега толико има хљеба за све најамнике а ја овдје умирем од глади. Идем оцу па ћу му рећи – Оче, сагријеших небу и теби, нисам достојан да се даље називам твојим сином. Прими ме као једнога од својих најамника.“ (Лк. 15, 21).

„Онда је то и учинио. Устао је, напустио и свиње и тога злога човјека, домаћина код којега је служио, и вратио се оцу своме. То је та јеванђељска прича која је и прича свакога од нас, браћо и сестре. Сви смо ми, у мањој или већој мјери, онај блудни син који је напустио Оца свога Небескога, кроз гријехове наше које чинимо свакодневно, кроз страсти наше, кроз безакоња и зла која чинимо, кроз мржњу, завист, злобу, пакост коју једни другима наносимо. Ми се, у ствари, удаљујемо од Оца нашега Небескога и одлазимо из дома његовога у далеку земљу. А далека земља је земља гријеха, земља зла, земља гдје ђаво господари. И као што је Господ рекао у Јеванђељу да „велика радост бива на Небу за једнога грешника који се каје, већа радост него за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ и ова данашња прича то свједочи. Ето, отац наређује да се закоље теле угојено, да се радују и веселе и стадоше се веселити. Да поступимо као овај блудни син, да и ми са покајањем и смирењем припаднемо Оцу Своме Небескоме и завапимо: „Оче, сагријеших небу и теби.“ И тада ће Господ радовати се нашем повратку. Нема, браћо и сестре, другога пута, другога начина сем покајања. Јер покајање има такву силу и такву моћ да васкрсава из мртвих. „Јер овај син мој бјеше мртав и оживје.“ Како оживје? Кроз покајање.“

„Бјеше изгубљен и нађе се.“ Гдје је био изгубљен? У гријесима и страстима и нађе се кроз покајање. То је пут којим и ми можемо наћи спасење душама својим, којим можемо измолити милост од Господа. Нека би Господ примио данашње наше молитве и молитве свих оних који се за нас моле и подарио нам живот вјечни. Амин“, бесједио је о. Никола.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This