Пре тридесет година, 13. децембра 1983. године, уснуо је у Господу велики пастир и богослов Цркве, декан и професор Академије Св.Владимира; писац великог броја богословских дела и неколико стотина богословских текстова; вишедеценијски учесник у бројним међуправославним и међухришћанским комсијама, симпосионима и конференцијама; један од најистакнутијих хришћанских интелекуалаца и мисионара Православља на Западу, баћушка прото-јереј др Александар Шмеман, без кога је немогуће замислити православно богословље ХХ века.
Отац Александар је био изузетан човек у сваком погледу. Још за време његовог живота био је познат као легенда, а његов став је увек био пун ентузијазма и поштовања.
Благовесник Царства Божијег, чије присуство и радост живота је објављивао у својим делима. Отац Александар Шмеман је увек говорио истину, не плашећи се последица. И на много начина је био пророк, Божији човек, који је проповедао Јеванђеље у свој његовој пуноћи и истини. Нажалост, људи више воле таму света, одбијајући да се баве истином, притом и не размишљајући о томе шта и како ми радимо у Цркви? Александар Шмеман се уздигао изнад свакодневице црквених пастира, јер нам његове беседе и „Дневник“ откривају човека који радост Христовог Васкрсења жели да подели са сваким човеком. И он је то и заиста чинио, пре свега сваки пут када је служио Свету Литургију, а потом када је ту радост записао у својим делима о Литургији. За оца Александра Евхаристија је била смисао његовог пастирског деловања и богословствовања.
По сведочанствим људи који су имали тај благослов да га познају Отац Александар је имао изузетан дар. Могао је рећи само неколико речи, али те речи су остављате тако дубог утисак на саговорнике, чак животни. Делом, то је због дара образовања руског племића. Отац Александар је дошао из аристократске породице, био је веома сеуларно образован – секуларно у најбољем смислу те речи . Али, главна ствар је да је његова брига била брига о сваком човека, и да пријатељства која је остварио, иако чак и краткотрајна, никада нису остала без трага.
Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама детињства преселио се из Естоније у Француску, где је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском Универзитету.
Године 1951., коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски.
Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962., успешно деловати и сам отац Шмеман,преузимањем положаја Декана све до своје мучне смрти 13. децембра 1983. године.
После три деценије од смрти овог великог учитеља Цркве, његова дела и данас су врло радо читана и препричавана у богословским и небогословским круговима,а посебно његов Дневник, који је водио од 29. јануара 1973. до 1.јуна 1983. године.
О каква све то беше срећа, последње су речи које је о.Александар записао у свом Дневнику. Данас када се навршава три деценије од његовог преласка у Царство Небеско, и ми понављамо те његове речи, О каква све то беше срећа, што нам је Господ подарио таквога оца и пастира Цркве.
Извор: Епархија нишка
