(А. Вујовић, Цетињска богословија 2002-2013, Цетиње, 2013.)
У години када обележавамо неколико значајних догађаја везаних за историју хришћанске цркве и за историју Српске православне цркве, а то су: 1700 година Миланског едикта, 800 година манастира Ђурђеви ступови, 200 година од рођења митрополита Петра II Петровића Његоша, једног од највећих наших песника и 150 година Цетињске богословије, из штампе је изашла споменица Цетињска богословија 2002-2013. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Она представља сажетак рада установе у последњих десет година. Аутор ове споменице је Александар Вујовић, дипломирани теолог, и свршени богослов Цетињске богословије, и уредник Катихетског програма радија Светигора. Ово је иначе трећа по реду споменица, од обнављања њеног рада. Прве двије је урадио је монах мр Павле Кондић, некадашњи професор ове образовне институције.
Подсетимо се да је Цетињска богословија најстарија просветна установа у Црној Гори. Основана је 1863. године од стране књаза Николе и уз помоћ архимандрита Нићифора Дучића и митрополита Илариона Рогановића. У почетку је имала за циљ образовање учитеља, а касније је имала карактер богословско-учитељске школе. Школа је успешно радила све време са изузетком црногорско-турских ратова 1876-1878, Првог и Другог светског рата и у увреме комунистичког терора. Богословија је обновљена 1992. године залагањем тада новопостављеног митрополита Амфилохија Радовића. И баш као у оној библиској …у почетку беше реч… тако и Цетињска богословија је наново васкрсавала и израстала у јаку и изузетно важну просветну установу не само Црне Горе, већ и читавог српског народа.
О томе колико је она јака говори и податак да је претеча не само основних и средњих школа, већ и претеча данашњег Универзитета Црне Горе. Такође, у једном периоду, заједно са Филозофским факултетом из Никшића, организовала је научно-философски симпозион, а да не говоримо да је организовала и омогућила одржавање предавања јавних личности и професора попут амбасадорке Украјине у Црној Гори госпође Оксане Сљусаренко, проф. др Чеда Лучића, универзитетског професора из Никшића и проф. др Владете Јеротића, редовног професора Теолошког факултета у Београду, као и других не мање важних личности.
У првом делу монографије која је пред читалачким публикумом дате су уводне речи у које су о овој институцији дали: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је један период био ректор и професор ове установе, а ту су речи и проте Димитрија Калезића, редовног професора Теолошког факултета у пензији, те професора и ректора проте Момчила Кривокопића и проте Гојка Перовића, садашњег ректора Богословије.
Други део даје нам преглед активности по школским годинама. Преглед рада Богословије дат је исцрпно до детаља и то кроз све сегменте. Поред настаних активности, велика пажња се поклањала и наставно-стручним екскурзијама у којима су богослови обишли и упознали се са светињама православне цркве широм васељене. Пажња је посвећена и предавањима јавних и културних посленика који су говорили о одређеним темама које нису чисто теолошке природе, али и те како се надовезују на теолошка питања, јер, не заборавимо, да је теологија једина од наука која нас учи и упућује на спознање људског живота, тј. она је наука живота.
Трећи део споменице посвећен је радовима ученика Богословије. Ја бих овај део споменице истакао значајним, јер нам говори много више. У њима је приказана суштина школовања, суштина оного што овај позив носи. Из њих се види израстање богослова, израстање духовника, и добрих желатеља на њиви Господњој.
Четврти део даје нам пресек о богословима и њиховом тренутном ангажману. Већина од њих је рукопроизведена у свештеничке чинове што је од великог значаја за православни свет и доказ успешности мисије Богословије Светог Петра Цетињског у маленој Црној Гори, али великој по светињама и светитељима који у њој обитавају и вековима стоје на њеном бранику.
Пети део јесу извештаји са обављених поклоничких путовања у којима је на један сажет начин приказано све оно што се на путу и обиласку светња могло видети. Аутор није заборавио да упути и на наставни и ваннаставни кадар Богословије дајући сажете биографске податке о њима. Аутор није пропустио а да се не осврне и на људе који су уснули у Господу са надом у васкрсење, а који су цео свој живот посветили Богословији. Ово је уједно задњи сегмент ове изузетне монографије.
Поред добро укомпонованог текста, вредност ове књиге је и у великом броју фотографија које употпуњују све оно о чему се у задњих десет година радило у овој институцији. Одлично припремљена, марљиво рађена, даје нам јасан преглед по значајним темама.
Све у свему ово дело препоручујем за читање како би се на најбољи начин упознали са једним сегментом нашег образовног система, јер у временима када се изгубио осећај за многе вредности, а посебно оне истинске, праве, ово је пун погодак.
Цетиње,
О Митровдану
лето Господње, 2013.
мр Мирко Р. Ђукић
Историчар књижевности
Извор: СПЦ
Богокњига цетињска – приказ „Цетињска богословија 2002-2013.“ А. Вујовића
Свето Писмо, сем значаја Богооткривења јесте „књига над књигама“ највише због тога што оно представља темељ свих књига – писаних и неписаних. Не постоји написано здање, предањско учење или било које смисаоно слово које свој коријен не може наћи у страницама Светог Писма. Оно је постало свето, свакако због тога, и што је постало незаобилазно и то у два смјера: од откривене праистине ка другим смислима и од њих ка свом извору. Све књиге се сабирају у њему и оно их надопуњује, дава откривењски садржај и узрастање. Због тога је протоком времена Свето писмо све светије а све свјетске књиге у њему сажетије. Наизглед, изгледа да је већ све испричано у њему, али Бог је оставио људима свијетло мистике да – зависно од времена и настројења, више или мање виде или чују и да са своје стране дају допринос светости која нема краја ни почетка. Она је та која је ушла и прожела овај свијет и оставила другима да је у себи доврше. Због тог потенцијала надкњиге, над књигама се уздиже задатак истине, више или мање личне или заједничарске, а на који свака књига мора да одговори. Тиме се разликује градивно штиво које гради или надограђује нечије животе, од оног рушилачког које губи битку у оба свијета, јер много је више саграђено него шпто је разрушено и много је више настало него што је нестало. Сваки човјек, породица, народ или било која истинска свеза крви и душе, призвана је да својим животом допуни бар један лист Светог Писма и то је први и најдрагоцјенији дар: на једном мјесту, Бог и људи, учени и прости, јуноше и старци, сви остављају лични печат и ауторство за вјекове. Тако Свето Писмо постаје слика свачијег живота- неотуђива, живућа и растућа меморија свеживота. Ово је посебно значајно за нас – православне хришћане, који носимо епитет апостолских ученика и, свако у својој Цркви, и према свом удјелу, треба да изоштравамо пернице својих срца да у овом свијету оставимо што јачи и дубљи запис свога постојања. Један од таквих записа који хвата земаљско вријеме између дланова, пребира га по прстима, а потом када их отвори – Дух Божији својим дахом, од земље твори цвијеће у рукама, и његове латице – као странице доноси до свих нас, јесте и књига „Цетињска богословија 2002-2013.“ коју аутори здјелаше, у славу Божију и на свједочанство ангелима и људима. Иако је један приређивач дјела – изабран од своје Цркве да поднесе трудове њеног издања, он доноси вијенце ауторства свима – поменутима и онима који помињу, које су они исплели раније али их и оставили иза себе – некоме ко је кадар да их на Божијој њиви све покупи и не заборави. Овај терет незаборава је можда и највећа потешкоћа у саборнику овог типа, јер приређивач је тај који мора у прегрштима да одваја, да сабира а не расипа. Због тога ове странице миришу и на смиље и на босиље, на љиљане и божуре и на сваки миомирис који собом носе Богослови и њихови Богоучитељи, који долазе из свих крајева наше земаљске отаџбине.
