О стравичној судбини отетих Срба са Косова и Метохије 1999. године говоркало се непосредно послије НАТО бомбардовања, али истина је мукотрпно пробијала пут. Свијет је стравичну истину о догађајима у „Жутој кући” на сјеверу Албаније, сазнао из уста истражитеља Дика Мартија, коме се придружила и Карла Дел Понте. Тада су потврђене најгоре слутње, годинама шапутане међу Србима са Косова. Њихови отети и нестали су убијани, а њихови органи вађени, да би били продавани за трансплантације у иностранству, а све у режији злочинаца из ОВК. Жељели су да заташкају овај монструозни злочин, али нијесу у томе успјели. Роман „Српско срце Јоханово” из пера Веселина Џелетовића доноси литерарно уобличену исповијест примаоца органа срца, из „Жуте куће”.
– Како да сазнате за монструозан злочин кад су Дика Мартија и Карлу Дел Понте одмах ућуткали. Велики интерес стоји иза тога. Косово и Метохија су геостратешки циљ, да би дошли до Русије Запад је у стању све да ућутка да би ову причу заташкао. Дао сам 15 интервјуа о „Жутој кући” и мом роману, односно о причи која је предложак за мој роман, а ни један није објављен. Али, народ прича, то не могу да спријече, а роман се дијели од руке до руке.
Како сте сазнали за потресну причу о несрећном Јовану убијеном у „Жутој кући”?
– Често идем на Косово и Метохију и на једном од тих путовања 2004. године чујем да је извршила самоубиство супруга мог пријатеља који је нестао 1999. године. Свештеник није хтио да одржи опело, а како га познајем, звали су ме да поразговарам са њим. Током разговора сазнам да су још неки људи извршили самоубиство у том мјесту и свештеник одлучи да, ипак, одржи опело. Останем на сахрани и на уништеном гробљу, каква су сва српска гробља на Косову, видим међу људима и човјека који ми се уопште не уклапа ни изгледом, ни понашањем. Све је гледао са аристократске дистанце. Запањило ме је дијете које је обгрлило његове ноге. Питам. стрица ко је тај човјек и добијем невјероватан одговор: „Џеле, ти си новинар, поразговарај с њим, јер човјек је дошао и каже да носи срце наших”. Крећем с њим у причу… Сазнајем стравичне ствари. Отац дјечака је нестао, а трагови су водили до те куће, која је касније прозвана „Жута кућа”. Из ње је аристократа добио срце. Кошмари га доводе на Косово и до дјечака кога ће усвојити…
Како је аристократа дошао до срца српског страдалника?
– Јавио се Еуротранспланту због срца, али је био ниско на листи и доктори су му рекли да његово срце неће дочекати трансплантацију. Али, речено му је и да срце може да купи. Он је то урадио. Није знао о чему се ради. Платио је срце. Међутим, пошто му је пресађено срце, почеле су ноћне море. Јавила се жеља да сазна ко је човјек који му је спасао живот. Желио је да се одужи његовој породици. Један од координатора који му је открио да срце може да се купи, за 85.000 марака дао је информацију о поријеклу даваоца, јер су наши страдалници под принудом морали да потпишу папире да би се ствар увела у легалне токове. Допутовао је на Косово и Метохију да се упозна са породицом, а сусрет с тим дјететом је био необјашњив. Због правог лова на Србе тамо је све ограђено бодљикавом жицом, али то дијете је жељело да му приђе. Казао ми је да је тог момента његово срце хтјело да искочи из груди, а шавови да попуцају. Осјетио је потребу да пригрли тог дјечака, да га усвоји.
Шта мислите да се десило?
– Да ли је то сјећање срца, да ли је то божанска промисао, његова сугестија, то нико, ни он, не умије да објасни. Али, он је јако грлио тог дјечака да није осјетио да су му руке крваве колико је стезао бодљикаву
жицу. И онда открива личну и причу коју је сазнао од њемачке обавјештајне службе. А коју је мени испричао. Најприје сам је преточио у поему, а послије и у роман.
Роман „Српско срце Јоханово” је дуго путовао до читалаца, али сада је једна од најтраженијих књига?
– Роман је доживио 11 издања и преведен је на неколико свјетских језика. Само ово последње, 11. издање штампано је у тиражу од 10.000 примјерака што је невјероватно.
Како реагују људи ван Србије кад чују причу описану у Вашем роману?
– Као на сваки злочин. Зато нам је циљ да снимимо филм. Јер, ако прећуткујете злочин онда учествујете у њему. А ми немамо права да ћутимо о овом злочину, јер смо ми жртве и наше је да причамо шта се дешавало на Косову и Метохији. Све од нас зависи.
Шта је Јохан, како сте га назвали, још подијелио са Вама?
– Испричао ми је шта је сазнао од њемачке обавјештајне службе. Дали су му све податке. Вјерујте, све што се дешавало. То су чудни путеви Господњи. Прво је морао да сретне дијете. Друго. Шиптар који је био чувар у „Жутој кући” посавјетовао је породицу једног свог сународника који је тамновао са Јованом, да не плаћају Тачијевим зликовцима откупнину, јер су ти људи, како је рекао, одавно убијени. Породица тог Албанца пренијела је Јовановој породици шта је сазнала и тако је прича почела да се расплиће.
А како су настале поема и роман?
– Једноставно, стравична прича о трговини органима бачена ми је пред ноге. Све се само отвара. Ништа не радим око тога. Отац Билбија каже да је морао да препјева ту страхоту уз гитару. Поему на пет страница написао сам за два сата. И данас се питам да ли сам то ја писао, или ми је неко диктирао.
Поеми сте касније додали неке стихове?
– Њемац је касније усвојио Јовановог сина. Пошто му Јованов стриц није дао да усвоји дјечака, као јединог мушког насљедника у фамилији, он је промијенио вјеру и прешао у православље. То ми је било значајно, па сам 2007. године додао те ствари. Када читате поему, примјећујете књижевни пад, јер напросто нисам више осјећао бол као када сам. први пут чуо за судбину Јована и Њемца који је добио његово срце.
Шта доживљавате на промоцијама романа?
– Има ту разних ствари. Неки кажу да ми треба дати Нобелову награду, неки да сам уздрмао „Велику Албанију”… Има свакаквих коментара.
Шта мислите зашто Европа и свијет реагују на ову књигу, а када се помене 1.300 људи који су убијени у „Жутој кући”, онда нормална реакција често изостане?
– Једно је кад поменете ту бројку, а друго кад сазнате за судбину једног човјека, једног дјетета. Ја сам први изашао са једном причом овог дјетета. Зато сам и замолио људе из Удружења киднапованих и несталих да откривају причају појединачне судбине, а не да износе збирне податке. Такође, не смију да дозволе да се овакви случајеви повезују са клиником „Медикус”. Јер, то је спинована прича, данас на свим континентима имате трговину органима. Због немаштине, дроге, данас су људи спремни да продају органе. Зато је злонамјерно када се тврди да су они који су отети и одведени у „Жуту кућу”, да су жељели да продају своје органе. Они су киднаповани да би били черечени. Зато не смијемо дозволити да се истина о томе ућутка.
Сценарио
Није се дуго чекало на сценарио по овој потресној причи. И то је, каже, Џелетовић, Божје провиђење.
Код мене је дошао изненада Рудолф Ферер, Њемац, који ми је казао: „Снимио сам свој филм, дајем вам га бесплатно, а ви радите шта желите“. Објаснио ми ‘је да је морао да сними филм на тему моје књиге. Прије тога, написао је сценарио на 600 страна, са свим детаљима. Ми ћемо га прерадити, дао сам сценарио јереју Александру Торику, иначе познатом руском писцу, јер желим да за ову причу сазнају и Руси. Он већ увелико ради пробни тираж од 200.000 примјерака.
Филм
Тужна судбина Јованова, његовог сина и човјека који је добио срце Србина који је отет и одведен у „Жуту кућу”, добиће и филмску верзију. Како нам је открио Веселин Џелетовић, за снимање играног филма по његовом потресном роману јавило се неколико познатих редитеља, и домаћих и страних. Тренутно се воде преговори са чувеним оскаровцем, холивудским глумцем и редитељем, убијеђеним антиглобалистом. Али, ни издавач књиге Удружење писаца поета, ни он, не желе да се његово име саопшти. За то вријеме Удружење писаца поета прикупља новац за снимање филма, јер како објашњава Џелетовић, он и издавач желе да задрже контролу над филмским пројектом.
– Редитељи који желе да сниме филм по роману, желе и да нешто промијене. Зато настојимо да имамо бар дио пара да би задржали ауторска права над сценаријем. Јер, за мене снимити филм без бодљикаве жице око Грачанице није филм. Али, њих занима само прича око срца. Желим да прикажем како је страдао мој народ и генезу злочина на Косову, да би Западу било све јасније… – открио нам је Џелетовић.
С. Ћетковић
Извор: Дан
