Izaberite stranicu

Предавање одржано ове године у порти Топаљске цркве, 12. јуна, уочи Спасовдана, храмовске славе, а поводом 300-те годишњице од изградње цркве Светог Спаса, и 200-те годишњице Његошевог рођења.

Школа Јосифа Троповића

Тема вечерашњег предавања је – Његошево школовање на Топлој, у Херцег Новом. О тој теми немамо превише историјских извора, али је, упркос томе, доста писано.

Овдје ћу поменути радове Вида Латковића, Трифуна Ђукића, Лазара Томановића, Николе Банашевића, Вељка Радојевића, Сава Вукмановића и других. Сви су се они ослањали на казивања Његошевих савремника Вука Врчевића, Љубе Ненадовића, попа Митра Васиљевића…И поред свега, данас не можемо са сигурношћу тврдити како стоје ствари око неколико битних питања: Колико година је трајало Његошево школовање у Новом, и које године је започело? Какав је био образовни профил Његошевих учитеља? Да ли је школа сво вријеме Његошевог боравка у њој, радила на Топлој, или је радила и у Савини? Које све неставне предмете је Његош похађао у тој школи?

Па ипак, најважније питање вечерас, које пред нама стоји, на ову 300-годишњицу Топаљске цркве и 200-годишњицу Његошевог рођења, гласи: Зашто је млади Његош-Раде Томов, са Цетиња дошао баш у Нови? Откуд он на Топлој?

Неколико Његошевих биографа нам као мотив његовог доласка овамо, представљају жељу Светога Петра да његов синовац прошири знање стечено на Цетињу. Каже се да је са 10 до 12 година, дјечак Раде, на Цетињу научио и читати и писати. „Врло брзо знао је колико и они који су га учили“-каже Љуба Ненадовић, а слично описује и Врчевић. Према Ненадовићу, Свети Петар Цетињски је желио да млади Радивоје научи (или макар упозна) друге језике, нарочито италијански. (Иако је то већ било доба аустријске власти, италијански језик је на подручју Далмације имао статус званичног, административног језика.) Свети цетињски митрополит је желио да му синовац упозна други свијет, тзв. западну цивилизацију.

Зато га је послао на Топлу код јеромонаха Јосифа Троповића. Једну деценију прије тога, каже се како Троповић на Топлој оснива школу (мада ће прије бити да обнавља једну која је радила прије његовог доласка). Поред Троповића, ту је било још учитеља (помиње се један стари римокатолички фратар који је био учитељ италијанског). Ипак, калуђер Јосиф је био начелник школе и непосредни учитељ Његошев. Вук Врчевић описује Јосифа Троповића као калуђера, сабрата манастира Савине, али истовремено и као пароха топаљског. Из каталога пароха топаљских за протекли тристагодишњи период, видимо да таква ситуација није била ријетка, те да су многи јеромонаси били пароси код цркве Светог Спаса. Троповић је био чувен по свом моралном животу, по свом искуству у црквеној богослужбеној пракси, али је, како наводи Врчевић, био без нарочитог формалног образовања. Овдје треба рећи да има аутора који не мисле тако, него истичу високо образовање овог монаха. Питање је, уопште, колико је, у оно вријеме, и у оним условима, могло бити то образовање које оцјењујемо „високим“ или „великим“. Ипак, како год стајале ствари, Светом Петру је, очигледно, од пресудне важности био Троповићев морални лик. Њих двојица су били јако блиски, стари познаници, и највјероватније је тачан податак да је Светитељ лично рукоположио Троповића у свештенички чин.

Ето и у данашњим, нама савременим, богословским школама, и поред врло шеренолике наставе, уџбеника, компјутера, ријечника, видео-записа и сл., није могуће замислити образовни процес без васпитача. Тај васпитач у богословији је најчешће свештеник, искусан и моралан (мада има и дивних васпитача који су цивили, лаици), баш онакав какав је био Јосиф Троповић. Из црквеног искуства нам произилази још један, сличан примјер за поређење. То је лик духовника и старца, лик човјека искусног у молитви и духовном животу. Таквих стараца имамо на Светој Гори, имамо и по другим монашким заједницама. То су учитељи оних који тек ступају у црквени, духовни живот.

Јосиф Троповић је дакле, васпитач и старац (мада и о његовој животној доби постоји извјесна дилема). Његош борави на Топлој у посљедњим годинама Троповићевог живота. Колико је он био моралан и искусан педагог, говори чињеница да је након пар година увидио да Његош „код њега стојећи нема више шта научити“, да зна довољно „за једнога попа или калуђера“ и враћа га на Цетиње. Биографи говоре да се Раде Томов, као шеснаестогодишњак (или је ипак био нешто млађи), већ почео момчити по Новоме, походити веселе састанке момака и дјевојака на којима се пјевало и играло, – а све је то радио кријући се од свога учитеља. Зато се Јосиф препао да се Раде „не би у чему год покварио“, па доноси одлуку да га пошаље назад његовом стрицу. Према тону Врчевићевог извјештаја сасвим је очигледно да је ово била Јосифова мјера предострожности, а не никако посљедица неког прекршаја његовог ученика или лошег владања. Напротив, утисци учитеља о Његошу као ученику су изванредни, како у погледу усвајања знања која су му предочена, тако и у погледу његових интересовања према новим и већим темама.

У овим кратким епизодама везаним за Његошев боравак у Новом, помињу се и друга свештена лица, као што су игуман Савине архимандрит Никанор Богетић и парох убаљски Митар Васиљевић. Баш тај поп Митар је десетак година касније боравио на Цетињу и био примљен од Његоша, сада већ митрополита, у Цетињском манастиру. Тада му је Његош поклонио ханџар на дар уз ријечи: „Код нас Црногораца-све док се оне главе турске суше испред Манастира, овакве поклоне добијаће и слуге Божијег олтара“. Каже се да се тај Његошев ханџар дуго времена чувао у породици Васиљевић, као највећа драгоцјеност. Не знам, зна ли ико, гдје је он данас?

Свети Петар и Херцег-Нови

Како рекосмо, мотив Његошевог школовања у Новоме, било је проширење његовог дјечачког образовања (узрастање уз искусног и моралног свештеника, учење пјевању и страним језицима), упознавање са другим, новим свијетом, новом цивилизацијом. Све је то, дакле, био мотив, или боље речено – повод. Међутим онај суштински разлог Његошевог првог доласка у Боку и Херцег Нови, треба тражити у годинама прије његовог рођења, у времену када је Свети Петар, Његошев стриц, у јеку руско-француског ратовања, радио на уједињењу Црне Горе и Боке.

О дјеловању Светог Петра Цетињског у Боки постоје бројни записи домаћих и страних аутора (међу којима су и извјештаји руских и француских официра). Сви ти записи приказују Светог Петра у његовој владичанској (црквеној), али и војно-командујућој (политичкој) улози. Аутори ових редова су усхићени пред Светитељевим ликом и дјелом. У оваква штива спада и „Аутобиографија“ протосинђела Кирила Цвјетковића, исповједника православне вјере, рођеног Бокеља. У овом дјелу Кирило помиње своја два сусрета са Светим Петром, један у Савини, а други на Цетињу. Колико ови сусрети говоре о Кирилу, толико свједоче и о Цетињском митрополиту и о његовом одушевљењу Боком и Новим.

Заиста, Свети Петар је чезнуо за уједињењем и ослобођењем српског народа. Сањао је о Русији, пјевао о Косову. Његов званичан сусрет са Русијом остао је испод или изван његовог сна, његове идеје о улози Русије у словенском и српском политичком ослобођењу. Иако се може се рећи да се он из Русије вратио разочаран, сигурно је да он до краја свог живота није губио вјеру и љубав према Русији. На Косову опет, колико знамо, митрополит Петар Први Петровић никада није био. Међутим, њему је Бока била једини прави, реални и опипљиви територијални (физички, материјални) излаз, боље рећи врата, кроз која се, из тјескобе староцрногорских брда, излазило у остварење вишевјековне жеље и намјере да се српско царство коначно обнови.

У том смислу, Бока је за Светог Петра била и Русија и Косово. Савина му је била исто што и Дечани, исто што и Пећка Патријаршија. Познато нам је из његових писама, колико су му, у срцу и души били и Дечани и Пећка Патријаршија (нпр. писмо игуману Дечанском у коме га позива да склони мошти Светога краља Стефана на Цетиње, бојећи се турске одмазде; или писмо Црногорцима у коме их позива да дају прилог за обнову Пећке Патријаршије за коју Свети каже да је она „мајка свих наших цркава“). А знамо опет како је у Савини окупљао народ и надахњивао га устаничким духом. (Сада мислим да није случајно што смо, ту недавно, за игумана Савинског имали бившег игумана Дечанског, покојног оца Јустина!!!)

Послије свега не можемо одрећи да је мотив слања младог Његоша на Топлу било његово интелектуално образовање, само морамо примјетити да је тај мотив био другоразредан у односу на намјеру Светог Петра му синовац стасава уз духовника и родољуба. Светитељ Рада Томова шаље у Боку као у земљу у којој је оваплоћен Косовски завјет, у земљу у којој њихови сународници „Крсту служе, а Милошем живе“ (каснији Његошев израз за српски црквени живот), у којој је црквени живот Бокеља примјер сваком другом Србину. Вјерујем да је Свети Петар у Боки, у Новоме, видио оно што наше очи вечерас виде – а то је бројни народ, младост и старост у једном низу, сабрани око цркве, надахнути православном вјером. Не можемо знати како је изгледала визија процвата и одуховљења српског народа, коју је у својој глави имао Свети Сава, када је почињао свој апостолски труд, али вјерујем да нам се вечерас, сабранима око ове древне Светиње, заједно радују и Свети Сава и Свети Петар Цетињски. Овај вечерашњи призор, народа васпитанога и народа упорнога- у вјери својих предака, тај призор (а њих је овдје увјек било, и оваквих и већих) је надахнуо стрица да синовца пошаље у Јосифову школу, на Топлу.

Андрић о Косову, Његошу и Топлој

Нобеловац Иво Андрић, грађанин свијета и Новљанин попут Његоша, има запис о Његошу као „трагичном јунаку косовске мисли“. У том запису он говори о снажном постојању Косовског завјета у Црној Гори – знатно прије Његошевог времена. И без Андрића, ми о томе знамо из усменог предања породица у Катунској нахији, знамо из „Историје Црне Горе“ коју је написао владика Василије Петровић, знамо из поезије Светог Петра. Књижевник Андрић је био фасциниран везом између Његоша и Косова.

Андрић такође има једну кратку приповјетку о Његошевом боравку на Топлој. То није спис који има претензију да нам преприча неко збивање, да реконструише неко згоду из Његошевих дјечачких дана. То је више једна умјетничка слутња Андрићева о духовном, метафизичком надахнућу које је Његош имао управо овдје, ту на Топлој, гдје ми вечерас стојимо. Дакле, Иво Андрић је осјетио и једно и друго: Косово у Црној Гори – и – Његошево надахнуће на Топлој; али Андрић осјећа и треће, оно које из тога произилази: Његош у Косову и Косово у Његошу. То Његошево Косово, то црногорско Косово из 19. вијека и са почетка 20. вијека (Обилића медаља, Обилића пољана, „Онам, онамо“, Битка на Граховцу као „освета Косова“)- то није нека проста жеља за проширењем територије, нека „споља наметнута идеологија“ или „идеологија за једнократну употребу“ (како нам данас тумаче разни „експерти“), то је срце и душа Црне Горе.

На основу свега до сада наведеног, ја вјерујем и тврдим, да је Раде Томов код Јосифа- кроз књиге, кроз богослужења, кроз лик учитеља и васпитача са којим је шетао Савином-утврђиван у тој духовној науци Косовског завјета. То је наука о страдању и васкрсењу, наука о борби на живот и смрт, о борби за живот – и то онај Живот коме ни смрт не може ништа. Да, та наука представља највећи, максимални домет људског ума, људске вјере, људског стваралаштва. Косовски завјет је права, неискварена, непромјењена јеванђелска вјера, вјера у васкрсење. Њу Његош овако описује: „Надање је наше закопано, на Косову у једну гробницу….О Косово грдно судилиште…“ и додаје „На развале царства јуначкога, засја Света Милошева правда“.

Андрић налази основу Његошевог Косова у стиховима: „Нека буде, што бити не може“! За те Његошеве стихове нобеловац каже да представљају најпотреснију и најснажнију поруку у цијелој поезији, не само српској него и свјетској. Иво Андрић ту поруку карактерише као „позитивни нихилизам“ или као „самоубилачки апсурд“ – без кога је, по њему, немогућа акција против зла. Другим ријечима, овај Његошев повик је предуслов сваке акције. За нас у Цркви, он није ништа друго него вјера у васкрсење, за коју Његош, на другом мјесту, каже: „Васкрсења не бива без смрти“.

„Нека буде што бити не може“- израз је вјере која је надахнула сваку позитивну акцију у нашем народу. (То је израз вјере у живот коју данас имају православни на Косову). То је оно што нас чини хришћанима.

Косовски завјет овдје не треба до краја поистовјећивати са родољубљем, или са идеологијом која позива на ослобоидилачки рат. Као што ни Христов позив да човјек буде спреман да се жртвује за ближње и за Бога, не треба нужно везивати за сукобе, ратове и умирање. Једноставно, постоје историјске околности које од нас траже да своје хришћанство, своју вјеру у Јеванђеље Христово потврдимо и искажемо таквом жртвом која подразумијева и одбрамбени рат, ослободилачку борбу. У 18. и 19. вијеку нарочито, свијест о поробљеној и убијаној браћи (сународницима); свијест о угроженим и оскрнављеним косовским светињама; осјећај духовног јединства страдалника окупираних другом вјером, другим језиком, различитим обичајима, честим физичким насиљем; сјећање на некадашње народно јединство и на некадашњи сјај и величину поменутих светиња – све је то код Црногораца рађало динамизам, акцију који су ширили и градили њихову сопствену државу, али и будили свијест о народном уједињењу у једну ширу заједницу.

Поред тога, мимо тога и прије тога, Косовски завјет има свој духовни садржај који човјека упућује на везу са Богом, на народно окупљање око Светиње, на истрајност и постојаност у предачкој вјери, предачким обичајима – а то све може да ангажује појединца и друштво, и у најмирнодопскијим историјским условима које можемо замислити.

Херцег-Нови као Његошева инспирација

Наравно, нико не може са сигурношћу да тврди у којој мјери је боравак на Топлој, у тим његовим дјечачким данима, инспирисао Његошево касније стваралаштво. Нико разуман не каже да је Јосиф Троповић научио Његоша да напише „Горски вијенац“, нити ико мисли да се без Новог и Боке није могло развити бесмртно дјело овог генијалног поете. Међутим, у датим околностима, утицај новског амбијента представља незаобилазан степеник у развоју Његошеве личности.

Како већ рекосмо, ми не знамо из којих све књига, и путем којих методских јединица је Јосиф образовао Његоша. Њихов однос више наликује оним античким паровима ученика и учитеља (Сократ-Платон; Аристотел-Александар Македонски и сл) него савременом систему школства. У том случају могуће је, донекле, накнадно реконструисати, из учениковог дјела, оно чему га је учио учитељ.

У писаном споменику Косовског завјета у Црној Гори-„Горском вијенцу“, Херцег Нови стоји на средишњем мјесту, опјеван у колу које почиње стиховима: „Нови граде сједиш накрај мора…“. Неупућеном читаоцу, који прати садржај „Горског вијенца“,који чита описе црногорско-турског сукоба, овај детаљ са Новим може личити на један поетски предах, на случај када аутор, на кратко, излази из теме, како би напорну спартанску свакодневницу умио сликом приморског града. Међутим, ствари стоје другачије. Нови је овдје слика саме побједе, оне побједе за којом Његош чезне читавог живота. Побједе коју неће дочекати у своме земану. Побједе хришћана над Турцима. Ту реалну, историјску побједу Новога (побједу удружених Млечана и Црногораца над Турцима) Његош описује као „диван санак“, као нешто још неостварено и недостижно из перспективе цијелог српског народа. И гле чуда, овај приморски град искаче из наших савремених црногорских стереотипа о томе како јунаштво и ратништво станује у горама- а како су опет на мору само плаже, мимозе и рибари. Напротив, слика града који је на почетку као „старац“ са бројаницама, а потом сахрањује „турску капу“ у „једну гробницу“- јесте мото цијелог Његошевог дјела. У овом случају, Нови је недостижни, чезнути идеал којим је надахнута сва црногорска борба.

То што Његош напомиње како „мож и данас виђет костурницу“ турске погибије, сугерише нам да је он био на Каменом изнад Новога, и да је лично гледао споменик посвећен овом војевању.

Није немогуће да су прве школе које је Његош основао 30-тих година 19. вијека, на Цетињу и у Добрском селу, рађене по угледу на ону коју је он похађао – а то је управо ова наша школа на Топлој.

До свога посљедњег издисаја, Његош се није одвајао од Боке. У њој се лијечио, и њу је имао као непрекидну инспирацију своје фолософије и свога родољубља. Споменик таквог Његошевог доживљаја Боке јесте пјесма „Србин Србима на части захваљује“. Та пјесма, између других њених вриједности, потпуно демантује новонасталу идеолошку тезу да су Његошу, и Петровићима уопште, појмови српства и православне вјере били идентични, тј. да су то само два израза једног истог појма. У овој пјесми, као и у цјелокупном свом дјелу, Његош очигледно не поистовјећује народност и вјероисповјест, пошто угледне бокешке римокатолике назива Србима и поручује им – богословски проблематично, а национално врло јасно -„Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш“.

Годишњице

Коначно, ове године славимо 300 година цркве на Топлој која је саграђена 1713. г. Сто година касније, 1813. г, родио се Његош, а Троповић обнавља рад топаљске школе. 200 година касније буктао је Балкански рат, као увод у Велики свјетски рат- који ће донијети толико жељено ослобођење и уједињење. То ослобођење је чезунто и жељено, како од оснивача овога храма, тако и од Његоша, Светога Петра и Јосифа Троповића.

Жива Црква, вјерни народ изградио је овај храм. Храм је родио школу. Школа је подигла Његоша. А Његош је надахнуо ослободиоце и балканске ратнике. То је тих 300 година. У њима се десило „што бити не може“! Васкрсао је народ, васкрсла је Црква! Данас када нам изгледа да је све пропало, да је нестало све око се чега трудио Његош, да је на сред Косова опет „Содом запушио“, те да смо ушли у ново ропство, духовно и политичко-споља комотно и демократско, а изнутра можда још снажније од османског…треба код ове Вазнесењске цркве да се сјетимо, како је чекање, упорно чекање у вјери и нади-то је основ наше хришћанске вјере. Дух Свети, Обећани Утјешитељ-на које људе је сишао, међу свим људима на свијету? Сишао је на оне који су чекали обећање. На апостоле који су се држали Господњег упутства, и нијесу одустајали у свом чекању.

Ново ослобођење, ново надахнуће, ново Васкрсење, нови сусрет са Господом-сигурно ће доћи. Свједоче нам то протекла три вијека чекања и побједе. Само остаје да видимо какви ћемо ми бити у том тренутку. Они који су у страху и несигурности нестали и разишли се, или они који у храбрости и вјери чекају? Вечарас, одавде, са ове молитве, са овог јубилеја, између зидина које свједоче повједу и долазак Господњи, не смијемо изаћи никако другачије него као побједници, као вјерујући, као најјачи на цијелом свијету.

Pin It on Pinterest

Share This