Трудом јеромонаха Рафаила (Бољевића) и братије, а по благослову високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, из штампе је изашло ново издање манастира Подмаине. Ради се о још једном у низу дјела грузијског архимандрита Рафаила (Карелина), која овај манастир већ неколико година објављује. Након књига Светост брака, Дах живота, Умеће умирања или уметност живљења и Хришћанство и модернизам, пред нама је још једна књига уваженог архимандрита под називом Пад гордих. Тема овог издања је црквени раскол, чије узроке и болне и несагледиве последице о. Рафаил посматра на темељу црквеног Предања и светих Отаца Цркве.
Представљамо предговор изворном издању ове књиге:
Раскол је оружје којим се непријатељ рода људског бори против Цркве Христове кроз читаву њену историју. Господ вели: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), а у молитви Оцу Небеском каже: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17, 22). Али из века у век се у Цркви подижу буре мржње, разилажења у мишљењу, подела и одвајања тако да се на њеном телу стварају расцепи, попут рана. Време, а пре свега свеисцељујућа благодат Христова лече те ране, али након краткотрајног периода поново се појављују побуне и буре. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног оружја, а тешко да ће га се икад и одрећи, тим пре што увек има људи за које је, због њиховог непријатељског односа према Цркви, раскол најбоље средство.
Ако се осврнемо на двадесети век, видећемо такозвани старокалендарски раскол у Грчкој Цркви, чији је резултат појава неколико Синода и неколико јерархија који су отпали од Цркве и повукли људе за собом, затим раскол у Румунији, такође између новокалендараца и старокалендараца, раскол у Бугарској, и то не један него два, расколи у Украјини, затим раскол у Грузији, који је додуше локализован и који се, по речима оца Рафаила, на неки начин претворио у одвајање, као и одвајање једног дела Руске Православне Цркве и формирање Заграничне Руске Православне Цркве. Заиста је страшна и жалосна историја губитка јединства, историја поделâ па чак и мржње која је заузела место љубави.
Историја показује да постоје разни поводи за раскол и да су тенденције расколника, због којих су спремни да се одрекну црквеног јединства, веома различите. Повод за раскол и његова основна идеја могу бити то да човек не жели да се одрекне нечега што му се чини „древним“, али што је ипак погрешно, али и, насупрот томе, неодољива тежња за наводном „обновом“, жеђ за либералним реформама и претерана ревност кад је реч о побожности, затим неразумевање догматских питања и на први поглед похвална тежња да се „по сваку цену сачува чистота Православља“.
Свакако да не треба све расколнике стављати у исти кош будући да је живот веома сложен и да га не треба вештачки поједностављивати тако што ћемо затварати очи пред оним што је веома непријатно и болно. Када основа раскола лежи у нечијем претераном самољубљу, нечијој безумној гордости, а циљ му је материјална, политичка или нека друга корист, то је свакако једна категорија узрока. Но све постаје много компликованије кад се Цркви намеће неко њој страно учење, па чак и оно јеретичко, кад јој се намећу њеном духу страни погледи и идеје, или на пример унија, тим пре кад нам се чини да је одступање од истине, одступање од Православља у Цркви попримило свеобухватни карактер, односно да је захватило све и сваког. Ех, какав страх и каква бол тада почињу да муче душе оних за које је спасење једини циљ, а Православље једина истина којом се могу спасити уколико је исповедају! У Цркви тада настаје велика пометња. Током историје хришћанства тако нешто могло се видети много пута!
Међутим, иста та историја, а њу треба познавати и озбиљно проучавати, сведочи, свима онима који су спремни да то сведочанство прихвате, да врата пакла никад нису надвладала Цркву, нити ће је, по речи Спаситељевој, икад надвладати (види Мт. 16, 18). Много пута се чинило да од Цркве више ништа није остало, да је њен брод у потпуности уништен. Оне који су напуштали тај брод с намером да створе „своју“ Цркву, задесила је погибао, док су се они који су трпљењем својим на том броду чували душе своје, спасли и видели чудо прикупљања крхотина и обнављања брода који је раширио своја снежнобела и чиста једра и наставио пут по мирном мору. Тако је било од кад Црква постоји и тако ће, благодаћу Божијом, бити све док нам у поноћ не дође Женик Цркве – Христос.
У црквеном животу много је страшних саблазни. Шта ли су осећали верни хришћани кад су епископи, па чак и патријарси, постајали јеретици? Чинило се да су управо они Црква, а ако је већ тако, онда је то значило да је сама Црква пала, да је згрешила и постала неблагодатна. Но како је време пролазило, све је долазило на своје место, па су ти јеретици, лажни учитељи и лажни пастири отпадали од Цркве, попут некаквих сувих грана, док је Црква остајала света и безгрешна.
Саблазан је заиста нешто страшно. Управо зато је потребан подвиг хришћанске аскезе и тако важан лични подвижнички живот сваког хришћанина. Само се подвигом задобијају смирење и кротост, мудрост и љубав, као и духовно расуђивање које свети Оци стављају изнад свега. Управо су нам ове врлине, а пре свега расуђивање, потребни да бисмо разумно и непристрасно сами себи одговорили на питање: можемо ли се смирити и поднети искушења у животу Цркве зарад њеног јединства, или су пак та искушења таква да с њима не треба да се помиримо? Но чак и ако је реч о овом другом, треба да верујемо у обећања Божија и да, знајући да врата пакла неће надвладати Цркву, сачекамо да Сâм Господ у Цркви, у Дому Своме све постави на своје место. За то је најпотребнија непрекидна молитва, стално сећање на Господа и то да Му предамо сами себе и сав живот свој, сваки тренутак свог живота.
Данас у црквеном животу донекле влада затишје, али често након њега следи бура. Море живота немирно је и узбуркано, што значи да његови таласи у сваком тренутку могу да се обруше и на Цркву. Већ постоје бројни проблеми, који су можда сами по себи решиви, али који уз одређена „настојања“ могу да изазову велике спорове и доведу до непомирљивих противречности. Дакле, има много повода за оне који траже повода (уп. 2. Кор. 11, 12). Зато није искључено да се пре или касније саблазан раскола поново појави и у Русији. Због тога не смемо дозволити да у том случају будемо неспремни.
Као што смо већ рекли, раскол се маскира и облачи у најразличитију одећу и понекад се појављује као нешто потпуно ново. Но он је у суштини древно зло које са собом не доноси ништа осим смрти и распадања. Испод овчије коже раскола увек се скрива непријатељ, човекоубица од искони, отац сваке лажи и поделе, лажни пастир који је страшан и који жели да за собом повуче стадо Христово само зато да би га погубио.•
