Izaberite stranicu

ЦЕТИЊЕ, 23. јула (Светигора прес) – Поводом најновијих, неумјесних и негостољубивих написа о посјети Високопреосвећеног Митрополита волоколамског Илариона, предсједника Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, имамо дужност да, као његови домаћини у Црној Гори, реагујемо ради православних вјерника и цјелокупне јавности.

Након, ко зна које по реду, посјете високог црквеног јерарха, који је посвједочио једнодушни став Православне Цркве у вези са њеним устројством у Црној Гори, дошло је до реакције једне групе људи из јавног и политичког живота, који су изјаве Митрополита Илариона оцјенили као „групе и непримјерене“, и као оне „које вријеђају достојанство и суверенитет Црне Горе“, а његов јасно исказан црквено-канонски став о томе да је једина Православна Црква у Црној Гори оличена у овој Митрополији и трима епархијама Српске Патријаршије, као „грубо оспоравање суверенитета Црне Горе“, и „увреду свим грађанима, посебно националним Црногорцима“. У том отвореном писму поменуте групе људи предсједнику Вујановићу и премијеру Лукшићу, у медијима названом „реакција 112 интелектуалаца“, осим ових увриједа на рачун Митрополита Илариона, понављају се и друге, већ уобичајене клевете против Српске православне цркве.

Не видимо на који начин став црквеног јерарха у вези са устројством Цркве може да наруши суверенитет било које државе, нарочито имајући у виду да је Митрополит Иларион у свим разговорима са црногорским званичницима нагласио своју и подршку Руске Цркве нашој држави. Дакле, није Митрополит Иларион нарушио суверенитет Црне Горе, него је управо супротно – овакво реаговање представља најгрубље могуће мијешање у аутономију и унутрашње устројство Цркве и то искључиво руковођено идеолошко-политичким мотивима.

Како је могуће да човјек  каквим га приказују у овом отвореном писму буде један од најугледнијих , најобразованијих и најутицајнијих архијереја савременог Православља, остављамо њима за размишљање, као и чињеницу да су га примили и отворено с њим разговарали највиши државници Црне Горе.

Не желећи да дубље улазимо у мотиве потписника овог писма, морамо ипак констатовати да се јавни дискурс о статусу и положају Православне Цркве у Црној Гори, захваљајући оваквим и сличним писањем, претвара у лакрдију. Врши се груба замјена теза, па ауторитети за пар екселанс црквена питања, као што је њено унутрашње устројство и положај једне Помјесне Православне Цркве међу другим Помјесним Црквама постају сви, па макар били и атеисти, сви – осим црквених јерараха. Потписници  писма додају и да црквени проблеми у Црној Гори „нијесу канонске и богословске него политичке природе“, чиме, нажалост, показују дубоко неразумијевање природе Цркве, њеног послања и врло важних квалитета – саборности и јединства. То неразумијевање не би само по себи било велики проблем, да није амбиције тих истих људи да пресуђују у овако осјетљивим црквеним питањима. Можемо се дјелимично сагласити да проблем има и политичку конотацију – збиља не би било никаквих отворених питања у вези са Православном Црквом у Црној Гори да одређени политички чиниоци нису имали претензиједа постану црквени ауторитети и подреде Цркву дневнополитичким интересима.

Будући да се у овом отвореном писму говори о обраћању Општецрногорског збора у вези са оптужбама Руског Синода на рачун Св. Петра Цетињског, сматрамо да је умјесно дати контекст у којем је оно упућено Руском Синоду, али и Руском Цару, јер је оно у односном отвореном писму дато препричано и то тенденциозно и лажно интерпретирано.

Истина је да главари на клеветничке оптужбе против свога Владике Петра I веома оштро реагују у својим писмима Руском Синоду и Цару, али је очито да они одбијају власт тог Синода над њиховим Владиком, зато што и он и сви окупљени сматрају да је он архијереј насилно угашене Пећке Патријаршије и зато кажу: „По свој прилици није познато Руском синоду, да је народ србски православни имао свог патријарха, коме су србски архијереји били подвластни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између Отоманског и Руског царства, патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојаше му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду представи се, на којем се и пресјекла битност славено-сербски Патријараха, а Столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе, дакле, наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти.“ А Цару пишу: „Наш митрополит није нигда био под заповједи Руског синода, него само под покровитељством вашег императорског величанства, и то под моралним покровитељством (…)“.

Умјесно је подсјетити и на писмо младог Архимандрита Петра Петровића, гувернадура Ивана Радоњића и сердара Ивана Петровића, упућено 1779. аустроугарској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији…“ и даље настављају да засад пристају да, кад садашњи Митрополит умре, његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, „али само дотле док Турци буду владали у Србији, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“

Потписници тог отвореног писма се не сјећају ни писма Владике Саве Петровића руском Митрополиту Платону из 1776. године, у којем му се Владика Сава обраћа поводом укидања Пећке Патријаршије и моли помоћ да се од Грка ослободи пријесто српске архиепископије Пећке и чак да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства (тадашње руске царице Екатерине), па и да на пријесто архиепископа пећког може доћи руски архијереј и још додаје да му је дато да писмо пише „од свих архијереја славеносрпских као најстаријему…“ ИВладика Сава очигледно себе сматра архијерејем Пећке Патријаршије, иако је од њеног насилног укидања у вријеме писања писма прошло већ 10 година.

На крају, као илустрација односа Св. Петра Цетињског према Русији и руском народу, сматрамо да ништа не може бити илустративније од ријечи његовог тестамента у којем, након што проклиње сваког ко би „смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом и дјелом“, то исто чини и са сваким ко би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију.“

Митрополит Иларион приликом своје посјете није ништа друго говорио нити радио мимо онога што су мислили, говорили и радили црногорски Митрополити кроз вијекове, и тиме је Високопреосвећени Митрополит на најбољи начин испоштовао и уважио како овдашњу Православну Цркву, тако и народ Црне Горе.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Pin It on Pinterest

Share This