Izaberite stranicu

Грб Митрополије

ЦЕТИЊЕ, 07. маја (Светигора прес) – Правни савјет Митрополије Црногорско-приморске доставио је, у склопу јавне расправе о Нацрту Менаџмент плана историјског језгра Цетиња, Влади Црне Горе своје примједбе и сугестије на овај документ. У прилици смо да јавности на увид ставимо овај документ Правног савјета Митрополије у његовом интегралном облику:

ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ
МИНИСТАРСТВУ КУЛТУРЕ, СПОРТА И МЕДИЈА

ПОДГОРИЦА

КОМЕНТАРИ, ПРИМЈЕДБЕ И ПРЕДЛОЗИ
ПРАВНОГ САВЈЕТА
ПРАВОСЛАВНЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ ОБЈАВЉЕНОГ НАЦРТА МЕНАЏМЕНТ ПЛАНА
ИСТОРИЈСКОГ ЈЕЗГРА ЦЕТИЊА

Поштована господо,

Са пажњом смо прочитали представљени Нацрт Менаџмент плана Историјског језгра Цетиња, и у складу са понуђеном јавном расправом о овом предлогу Владе, достављамо Вам наше примједбе, коментаре и предлоге. Рјешавање питања која се овдје отварају, сматрамо врло битним, готово незаобилазним фактором у процесу будуће реализације свега што је по овом питању планирано.

1. Прије сваке расправе о детаљима Нацрта, сматрамо корисним да јавности и учесницима у јавној расправи појасните неколико значајних, правних недоумица:
– Који Закон или правни акт ове државе овлашћује Министарство културе, спорта и медија да буде носилац израде Менаџмент плана?
– На основу ког Закона или правног акта је одређен овај изузетно ( и рекордно ) кратак рок за јавну расправу?
– На каквом законском утемељењу се промовишу циљеви Менаџмент плана (стр. 8), и одређује састав државних органа који ће надгледати и спроводити ставке Менаџмент плана?
– Зашто Влада ЦГ доноси Закључке из оних области које већ имају важећи Закон (попут Закона о заштити споменика културе), или, што је још нејасније, из области гдје је Измјена и допуна Закона у току. Православна Митрополија Црногорско-приморска Цетиње сматра да је претходно требало да се усвоји Закон о културним добрима Црне Горе, на основу којег би се касније радио Менаџмент план.

2. 22. и 23. стр – У презентираном Нацрту плана пише „Израда Менаџмент плана Цетиња имала је за циљ да окупи сва правна и физичка лица на локалном и националном нивоу, која ће својим знањем и искуством, допринијети проналажењу заједничке визије за развој Историјског језгра Цетиња, за дугорочни период за који ће бити урађен детаљан акциони план“. Према опису Радне групе, односно према критеријуму на основу кога је сачињена (представници власника и корисника културне баштине Историјског језгра), незамисливо је да у њој нема представника Митрополије Црногорско-Приморске, која је власник и корисник неколико најзначајнијих објеката у Историјском језгру Цетиња, и која у тим објектима живи пуним, врло активним животом, који подразумијева свакодневно присуство и кретање великог броја људи. На примјер, Архимандрит мр Лука Анић, игуман Цетињског Манастира у протеклих 15 година, иначе по образовању историчар умјетности, свакако би задовољио и онај критеријум о учешћу релевантних стручњака у раду поменуте групе. Ако овоме додамо да у радним тијелима за израду Менаџмент плана Цетиња нема, на примјер, проф. др Светислава Поповића, архитекте, једног од аутора Урбанистичког пројекта Историјског језгра Цетиња, проф. др Арсенија Вујовића, грађ.инг, вође тима за оцјену и избор Пројекта за одвођење поплавних вода са Цетиња, г. Драгана Марковића, дипл. просторног планера, који је учествовао у доношењу свих важних планских докумената везаних за Цетиње и Предрага Вукића, професора-архивисте, који најбоље познаје садржај и стање свих архива на Цетињу (Митрополије, Двора и Државног архива), није тешко примијетити да је на старту направљена грешка да се, на најбољи начин, оствари постављени циљ. Сматрамо да грешку треба исправити и да прије доношења текста Предлога Менаџмент плана Цетиња треба неизоставно укључити и поменуте релевантне стручњаке.

3. 30. стр. – Сматрамо крајње непримјереним употребу политичких квалификација на рачун историјских збивања из деведесетих година прошлог вијека, изрицање осуде на рачун званичне политике Републике Србије, и величање политичке мисије Либералног савеза у Црној Гори. У једном оваквом документу најбоље би било избјећи изрицање вриједносног суда о оним политичким појавама чији ће значај тек бити одређен судом времена и објективне науке
Од већег би значаја за наш Нацрт била анализа економског, социјалног и демографског колапса који је задесио наш град од 1990.г., на овамо. Престанак рада индустријских предузећа, урушавања социјалистичке привреде на нивоу града, опадање броја становништва између пописа 1991.г. и 2003.г. за укупно 1760 лица итд.
У поглављу „Цетиње у СРЈ и Државној заједници Србија и Црна Гора“ исто тако се помињу сувишна и непрецизна политичка одређења као нпр. „погубна политика званичног Београда“. Овај Нацрт ваља растеретити политизирања и једностраних оцјена о недавним збивањима. Мишљења смо да су готово сви политички центри у бившој СФРЈ водили погубну политику. У минулим ратовима нема невиних осим неборачког становништва. Зато смо увјерени да одреднице „погубна“ и сличне њима, треба замјенити одредницама „службена“ или „званична“.
Исто тако, у претходном поглављу „Цетиње у Краљевини СХС и Југославији“ непотребно је и штетно у Нацрту Менаџмент плана, изрицати било какве судове о Подгоричкој скупштини 1918. године. Наиме, мишљење о овом догађају је веома подјељено у историјској науци и у јавности уопште, па је најпримјереније у овом документу бити суздржан како од позитивних тако и од негативних судова по питању 1918.г. и догађаја који су услиједили потом.
Једно просто поређење околности у којима је одржана Подгоричка скупштина, са нпр. околностима у којима је одржано засједање АВНОЈА-а, довело би нас до закључка да и једном и другом засједању недостаје легитимности. Мишљења смо међутим да у оваквом Нацрту треба изложити искључиво неспорне историјске чињенице без изрицања вриједносних судова

4. 39. стр. – Овдје се говори о историјату Влашке цркве. Не искључујући реалну могућност да су ову цркву подигли Власи (пастири, сточари) не би било мудро игнорисати народно предање о њеној изградњи. Зато је на истим страницама корисно и неопходно додати: „Према народном предању, Влашку цркву су подигли синови Ивана Боројевића „Старовлаха“, који су средином 15.вијека из Старог Влаха са падина Златибора, доселили у Цетињско поље. По истом предању црква је добила име по Ивану „Старовлаху“, који је са својом женом сахрањен испред првобитне Влашке цркве. Постојећи архивски извори ово предање не могу нити потврдити нити оспорити. У сачуваним списима, Влашка црква се под тим именом помиње у повељи господара Зете, Ивана Црнојевића упућеној Цетњском манастиру од 4.јануара 1485.г.“
Уметањем овог текста или његовог донекле модификованог садржаја, Нацрт би само добио на богатству података.

5. 48. стр. – каже се да су у цркви на Ћипуру похрањени посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, али не и да је у њој гробница Ивана Црнојевића, првог Господара Црне Горе, чији се земни остаци у посљедњих 20 година противправно и нецивилизацијски селе од једног до другог цетињског подрума. Треба напоменути да се управо Министарство културе Владе ЦГ, записнички обавезало да се инхумација земних остатака Господара Ивана Црнојевића има обавити на 500 годишњицу његовог упокојења 1990. године.

6. 49. стр. – каже се „рушење и обнављање Његошеве капеле“ а било би прецизније и примјереније „рушење и обнављање Цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба“.

7. 58. стр. – текст који говори о историјату „Три Светиње“ је непотпун и непрецизан. Сакривен је податак да су се, до узимања Светиња из Манастира Острог 1952.г., оне, вољом њиховог законитог власника (што је и написано у записнику о њиховом привременом одузимању 1952.г.), налазиле у посједу Острошког манастира, односно Православне Цркве. Само су из тог разлога и враћене за стално Митрополији Црногорско-приморској 1978.г. Некако је прескочен дио историјата који говори о бризи коју су према Светињама показивали православни владари, монарси Руске царевине и Краљевине Југославије. Треба подсјетити да, као што је турски султан Бајазит II поклонио Десницу Св. Јована, Родоском крсташком реду Јовановаца 1484. године, исто тако је и Малтешки ред Три Светиње поклонио Руском цару, а руска царска породица потом краљу Југославије, чији је насљедник предао Митрополији Црногорско–приморској 1941. године.
Констатације о Плавој капели у Народном музеју у најмању руку су дискутабилне, а што је најважније, досадашње постојање тог објекта у коме се налази икона Мајке Божије, привремено уступљена Музеју, није се показало оправданим. Чак су и бројни вјерници римокатолици из иностранства, чланови Малтешког реда исказивали своје чуђење око тога што се једна икона не налази у цркви, већ у импровизованом умјетничком простору. Доминантно је мишљење међу хришћанима обје конфесије, који су протеклих година посјетили Цетиње, да садашњи положај иконе Филермосе, први пут одвојене од руге двије Светиње онемогућава пристојну молитву и обесвећује је. То би, ако ни због чег другог, макар ради израде планова о будућем процвату вјерског туризма на Цетињу, морао да буде релевантан податак за људе који ће се бавити израдом Менаџмент плана.
Треба знати да се Часна глава Св. Јована налази у катедрали Римокатоличке цркве у Амијену, у Француској, па никоме није пало на памет да ову Светињу смјести у некој галерији или музеју Француске.

8. 67. стр. – У поглављу „Историјске вриједности“ каже се да је Црна Гора на измаку 17. вијека обухватала „територију Ловћена, ријеке Зету и Морачу, Скадарско језеро и Паштровачку гору“. Иста констатација не одговара историјској стварности тога времена. Црна Гора је контролу над ријекама Зетом и Морачом успоставила крајем 18.в. и у првој половини 19.в.
Крајем 17.в. највећи део обале Скадарског језера контролисали су Турци, а Паштровачка гора и цијели Паштровићи су доминантно припадали Млетачкој Републици.
Узимајући у обзир наведене чињенице које не би требало да буду предмет спора, било би неопходно промијенити уписану формулацију и замјенити је новом, према којој је на крају 17.в., Црна Гора обухватала „територију од падина Ловћена до Скадарског језера“.

9. 88. – 92.стр. -На овим странама се говори о потенцијалу подручја Историјског језгра Цетиња, а да се ни једном ријечју не помиње веома активан богослужбени живот Православне Цркве, како се то исправно навело када је ријеч о Римокатоличкој цркви у тексту о цркви Св. Антуна Падованског (49. стр). Непрестано се понавља флоскула о „три реликвије“ као основи будућег вјерског туризма, а не каже се ништа о свакодневном богослужењу у Цетињском манастиру, на Ћипуру и у Влашкој цркви, о молитвама које се читају крај ћивота Светог Петра Цетињског, и које све скупа привлаче на хиљаде вјерника и поклоника из Црне Горе и других православних земаља. Прећутан је и богослужбени живот Цетињске богословије који подразумјева учешће стотинак професора и ђака ове школе, а који се на врло динамичан начин и свакодневно одвија унутар историјског језгра Престонице и који неколико цркава унутар овога језгра чини стално отвореним и пристојно уређеним за улазак било ког човјека добронамерног посјетиоца, вјерника или туристе.

10. 103. стр. – уписано је „одјежде“ а треба да стоји „одежде“

11. 108. стр. – умјесто као што пише „Сакрални објекти, дио земљишта и мали број стамбених јединица у црквеном су власништву“ примјереније је да стоји „Сакрални објекти, дио земљишта и мали број стамбених објеката у власништву су Православне митрополије Црногорско-приморске“, јер када се каже „у црквеном су власништву“ то значи да би могли бити и власништво Римокатоличке цркве. Као што је познато у границама Историјског језгра Цетиња нема ни један сакрални објекат који је у власништву Римокатоличке цркве, јер се црква Св.Антуна Падованског налази ван његових граница.

12. 111. стр. – у одјељку „Стање непокретних споменика културе“ наводи се да су сви дјелови комплекса Цетињског манастира који су доступни јавности опремљени неадекватним мобилијаром. Истине ради треба саопштити да је комплетне радове на санацији и реконструкцији послије земљотреса водио Републички завод за заштиту споменика културе, па и пројекат адаптације и опремања Ризнице. Аутори ентеријера, концепта и синопсиса су били стручњаци Завода и Музеја Цетиње. Ови радови су завршени 5. јула 1987. године и свечано предати Митрополији и манастиру на употребу од тадашњег Министра културе Црне Горе.

Најљубазније Вас молимо да горе наведене примједбе детаљно и озбиљно проучите, узимајући у обзир предложене алтернативе и додатке наведеним дјеловима текста Нацрта.
На основу свега наведеног, сматрамо да без учешћа Православне Цркве, у овом случају Митрополије Црногорско-Приморске, није могуће ништа ваљано планирати ни рјешавати око фактора ризика и пријетњи које угрожавају вриједности подручја Историјског језгра Цетиња (стр. 82-85), нити се без Цркве може смислено говорити о потенцијалима тог подручја (стр. 88 и 89), нити о визији Историјског језгра Цетиња (стр. 94 и 95), нити се може вршити компетентна анализа стања ни предлог мјера (стр. 125 и 126), нити планирање и реализација капиталних пројеката (стр. 109).
Због имовинске и корисничке позиције Цркве на подручју које третира Нацрт, готово је без смисла и основа планирање Просторног плана општине Цетиње, Генералног урбанистичког плана Цетиња (Центар) и Урбанистичког пројекта Историјског језгра Цетиња, без учешћа Православне Митрополије Црногорско-Приморске.
Зато предлажемо да се, ради озбиљности и значаја једног оваквог пројекта, његово усвајање одложи управо на захтјев Министарства, а његов квалитет значајно побољша укључењем представника Митрополије у Радно тијело Менаџмент плана, као и да се, под неким другим околностима, са мање временских ограничења, поведе најшира могућа јавна расправа о овом питању.

Pin It on Pinterest

Share This