Izaberite stranicu

На данашњи дан прије 11 година Русија и свијет изгубили су једног епохално значајног писца, писца какве је рађала само земља Русија – Александра Исајевича Солжењицина.

У августу 2008. године у деведесетој години умро је славни писац писац, публициста, историчар, пјесник, друштвени радник, нобеловац, бивши дисидент и то само пар мјесеци након што је послао поруку охрабрења свом братском народу – Србима, поручујући им да не иду са свог светог косовског тла, већ да ,,остану уз своје гробове“.

Супруга свјетски угледног писца Наталија Дмитријевна Солжењицина је у фебруару 2008. године предала писмо упућено свим Србима и поручила тада да њихова цијела породица тешко доживљава неправду која је учињена, како је казала, српском намученом народу.

– Наши бол и забринутост су природни јер смо ми Руси и Срби један народ – рекла је тада Солжењицина. Она је додала да је у тешким данима за Србе најважније да не напусте колијевку своје културе и духовности.

А у писму великана свјетске књижевности писало је следеће: „У недавним тешким годинама ви сте већ претрпјели разарање и уништавање православних храмова,паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих„.

Солжењицин се никада није устручавао ни сустезао да Западу поручи да су били окрутни и да су неправедно кажњавали Србе. После бомбардовања Југославије он се оглашавао и поручивао свијету и Западу да је „бомбардовање Србије отрезнило Русе“.

Говорио је да је 1994. године у Русији затекао скоро обожавање западног свијета и државног уређења, али то обожавање, објашњавао је он, није се темељило на знању, већ на одвратности према бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Међутим, након најокрутније агресије на Србију, у приче о западној правичности и демократичности у Русији не вјерују, како је наглашавао он, чак ни они најнаивнији.

– Ситуацију је измјенило жестоко НАТО бомбардовање Србије, оно је направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва – говорио је славни писац.

,,Живјети по савјести није лако, али је такав живот могућ“

Дјела Солжењицина су заиста мијењала свијет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мјерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумјевања, зле воље, па и мржње.

Солжењицин није био само писац, био је борац – не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човјека – он је био  борац за свој народ.

Вјечито га је мучило питање „како уредити Русију”, што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примјерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, затим публицистика „Русија у провалији”, као и романи, почев од „Једног дана Ивана Денисовича”, па све до последњег, „Двеста година заједно” – били заправо програмски радови који су потресали друштво.

Али, ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човјек чије књиге мијењају људе”, онда је Солжењицин био велики, па и један од највећих свјетских писаца.

Девиза по којој је живио, и показао цијелом свету да је такав живот могућ, јесте „живјети по савјести”. А такав живот, говорио је, није нимало лак и да га је можда и уморио. Можда је зато у последњем интервјуу „Шпиглу”, кад му је новинар пожелио дуг живот, он је одговорио: „Не, не, доста је”.

Говорио је да би желио да умре у својој кући, у љетњим данима. Испуниле су му се обје жеље.

Извор:ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This