Свети краљ Милутин је био велики добротвор Свете Горе. О томе пише хиландарски игуман, касније српски архиепископ Данило II и наводи следеће: „И свету велику и Богом чувану гору Атонску испунивши многим милостињама, и саздавши свете цркве, украси их и просвети, да имају многе свете монахе са довољно телесне и душевне хране“. Несебично је даривао и штитио светогорске манастире и монаштво, нарочито атонске пустиножитеље, по речима биографа „оне који су у пустињи Христа ради странствовали“.
Посебно се бринуо о манастиру Хиландару, непрестано се трудио да умножи манастирску имовину, обнови запуштено, изгради ново и обезбеди миран и сигуран живот хиландарском братству. Будући изузетно моћан и поштован, успешно се залагао и за положај Хиландара. За време владавине краља Милутина, српски манастир на Атосу је заузео четврто место у хијерархији светогорских манастира, што је непромењено до данас.
Добар део изразито обимне градитељске делатности је усмерио на Хиландар. На месту храма обновљеног у време Симеона и Саве је око 1320. године основао и украсио нови, далеко пространији саборни храм посвећен празнику Ваведења Пресвете Богородице. По речима Архиепископа Данила II, унутар утврђења је осим католикона изградио и „многе царске палате и изванредне ћелије“ за боравак монаха, а у околини „град са великом тврђавом“ због честих напада непријатеља и „велике пиргове“ као израз љубави према „умним овцама стада Христова“ које се у Хиландару подвизавају. У ове ктиторске подухвате спада и хиландарска трпезарија, касније знатно измењена, као и храм на гробљу и обнова Хрусије, одбрамбеног утврђења на морској обали.
Краљ се постарао и око поснице Св. Саве у Кареји и обновио је „опустели и оборени“ хиландарски метох у Солуну.
Говорећи о Милутиновом ктиторству, Архиепископ Данило II закључује следеће: „Ваистину сваку врлину учинивши, и сваку злобу од ума омрзе, праведно живећи, и Богом даровано му богатство земаљског царства мисаоно и разумно расточи на разноврсне начине: прво на дар Богу, друго на подизање светих цркава, ка ништима и странима и маломоћнима, и ко ће исповедити милостиве посете, дарове и обилне исхране овога благочестивога?“
