“ У соби са прозором у углу, пронашао сам Истину.
У игри сјенки, глумећи сопствену смрт, ништа више не знајући“ – Јан Кертис
Ноћ се већ увелико спустила над Будвом, када сам, враћајући се са вечерње службе у цркви у Старом граду, застао на кривини која се налази непосредно прије последњег успона који води ка манастиру Подмаине. Док сам сједио на зидићу испред турског хотела, пришао ми је човјек дуге, густе косе у педесетим годинама. На себи је носио црне панталоне и зелену вијетнамку. Јакна му је била откопчана, па се јасно могла видјети и његова бијела дуксерица на којој је била слика са омота албума “ Клоузер“ од групе Џој Дивижн. Сам омот је рађен по узору на изглед гробнице породице Апијани, која се налази на монументалном гробљу у Ђенови. На слици је приказан Христос док лежи у гробу. Цијела драматика је у томе што се творац омота потрудио да се на слици створи таква атмосфера у којој посматрач дијела треба да се запита да ли је Христос васкрсао.
Убрзо пошто ми се представио, човјек ми је рекао да је и сам велику већину свог живота био агностик. По националности је Јерменин. Родитељи, који и сами нису практиковали вјеру, су га по обичајима још као веома малог крстили у Јерменској монофизитској цркви. Већ је био навршио тридесету годину, када се у потрази за послом преселио у Москву. У Црној Гори је већ седам година и прилично је добро савладао српски језик. Док је боравио у Русији, почео је све више да трага за смислом живота. Тада се и упознао са православљем, будући да је доста времена проводио обилазећи манастире и читајући духовну литературу. Тада је и започело у њему духовно стање, које је сам назвао агонијом. Годинама се својски трудио да свим својим бићем повјерује у Христа, али у томе није успјевао у потпуности. Свакодневно је читао православну аскетску литературу и посјећивао протестанске сајтове који су нудили апологетске доказе о постојању Бога. Тих година би ноћу у кревет одлазио као хришћанин, а у јутрима би се будио као агностик!
“ Ти , оче, не можеш ни претпоставити колико је страшно када те вјера коју си претходни дан са тешком муком и трудом стекао ујутро напусти! Прилично је болно стање када се прве помисли када се пробудиш огледају у питањима да ли је Христос ваистину васкрсао и да ли уопште постоји Бог“…
Рекао сам му да вјерујем да је прилично велико искушење и егзистенцијална криза кроз које је прошао и подсјетио га на мисао Лава Шестова:“ Све је у томе постоји ли Бог“.
Након мојих ријечи је пар тренутака оћутао, да би потом додао следеће: “ Међутим, пар мјесеци након што сам дошао у Будву, у рану зору ме је пробудило невријеме праћено снажним вјетром. Одмах сам устао и провјерио да ли сам добро затворио прозоре. Вјетар је са лакоћом помјерао гране дрвета које се налази тачно испред зграде. На унутрашњем зиду моје гарсоњере су се јасно осликавале гране и листови дрвета. Посматрајући ту необично брзу игру сјенки, схватио сам да се тог јутра у мом унутарњем бићу догодио велики преокрет. Наиме, сумња је нестала и моје срце је у потпуности пригрлило Христа! Тада сам и донио одлуку да пређем у православље. Једини је проблем што стално изналазим разлоге да тај прелазак одложим. Од тада градом шетам искључиво у сутону, када могу да посматрам сјенке које ме подсјећају на зору у којој су се мир, спокој и љубав коначно уселили у моје срце „. Након његовог монолога, причао сам му о Св. Максиму Исповједнику који је говорио да је Стари Завјет сјенка, Нови Завјет икона, а да је истина у будућем вијеку. Упознао сам га и са црквеном пјесмом која каже да је овоземаљски живот тек “ сјенка и сан“. Све нас то наводи на истину према којем је пуноћа живота у царству небеском. Међутим, да би смо тог непролазног царства били удостојени, неопходно је да живимо светотајинским животом. Због тога сам чин преласка у православну цркву не треба да одлаже.
Растали смо се уз његово чврсто обећање да ће се ускоро крстити, након чега сам наставио свој пут према стану у којем сам тада живио, а који се налазио у близини манастира. Након неких сат времена сам опет прошао том стазом и угледао га како сједи на оном истом мјесту и на свјетлошћу уличне свјетиљке обасјаној згради преко пута, посматра игру сјенки које су се преплитале на њеном зиду.
Ђакон Павле Љешковић
