У дану када обиљежавамо Митровданске задушнице служена је Света литургија у подгоричком Храму Великомученика Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставровор Милета Кљајевић док је молитвено учествовало братство храма, протојереј Мирчета Шљиванчанин, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Лука Павићевић.
Благољепију појања допринијели су појци Цркве Светог Ђорђа.
Прије примања Свете тајне причешћа – присутни народ поучио је прота Гојко Перовић подсјетивши да је данас дан који смо одредили као дан молитвеног сјећања на наше преминуле.
,, Послије Свете литургије обавићемо напољу помен за њихове душе. Пошто се служи Света литургија биће и свето причешће. Сви који су крштени позвани су да приступе причешћу, али достојно, са чистим срцем и покајаном душом. Не треба да приступа причешћу онај који не пости сриједом и петком, нити онај који данас није постио. Такође, не треба да приступа онај који није у миру са својим ближњима — братом, оцем, мајком или сестром !“
Након причешћа Светим даровима, свештенослужитељи су приступили служењу помена свима онима који су се упокојили са надом у живот вјечни. Благословили су кољива које су вјерни принијели у спомен својих преминулих сродника и прочитана имена, упокојених православних хришћана.
Потом се поучном бесједом окупљенима обратио старјешина цркве, прота Мирчета Шљиванчанин:
,, Гледајући ове пчеле које су се данас с нама придружиле у овој молитви, прво што ми пада на памет, асоцијација је да то личи на Цркву. Неки паметни људи су, између осталог, за Цркву рекли — пошто се Црква не може до краја дефинисати, не можемо рећи то је то и то, јер она је тајна Христа и јединства са Христом — па су рекли, чини ми се да је то Владика Атанасије говорио, да слику Цркве можемо видјети као кошницу, гдје су све пчеле око матице.
Матица је она која их сабира и без које нема живота у кошници, ма колико пчела било. Тако смо и ми око Христа у Цркви. Када се саберемо на Свету литургију да служимо и да се причестимо, личимо на једну кошницу у којој је Христос матица на коју се сви ми присаједињујемо да бисмо црпили живот, јер без Њега нема живота.
Тако је исто и када се ради о нашим покојнима — иста је слика, само није видљива као овај видљиви дио Цркве. Као што смо се јутрос сабрали, тако су и наши покојни са нама, и када и ми одемо са овога свијета, вјечни живот ћемо црпити из Христа.
Зато је важно да овде будемо са Христом, да сав свој труд уложимо да будемо Христови, јер та заједница љубави и вјере никада се не може прекинути — ако је истинита. Са Христове стране она је увек истинита и пуна; са наше стране треба да се трудимо да буде истинска.
У томе можемо рећи да је и циљ хришћанског живота — да са Христом не изгубимо заједницу, да са Христом не изгубимо јединство.
Али, зашто су онда важне молитве за покојне? Зато да им и ту посвједочимо љубав и да посредујемо за њих, јер свако од нас зна — ако те неко замоли за нешто, па и да си најгори човек, нећеш га изгубити из вида, сјетићеш се, бар ћеш нешто покушати да урадиш за њега. Ако ти каже: „Молим те, види, помози ми за тога и тога“ — остаће ти то у сјећању.
Е, замислите онда како Бог, који је сама Љубав, гледа када се ми саберемо да посредујемо молитвом и љубављу за некога. И зато наши покојни од ових молитава имају утјеху.
И зато су те молитве важне — као што су молитве важне и за нас, који још ходимо по земљи, тако су важне и за покојне. Зато нас Црква учи да се увијек сјећамо покојника у својим молитвама, а нарочито у ове дане задушне, када служимо, прије свега Свету литургију у којој помињемо покојне, гдје смо сви једно, а онда и ове парастосе и молитве које послије тога чинимо.
Нажалост, има много оних који своје ближње испраћају на починак, без молитве – а то је нешто најважније, што можемо за њих да урадимо. Када неко премине, мали број људи зове свештеника да обави опијело.
Ако није могуће одмах — разумијемо, некада су породичне околности различите — може се то учинити сутрадан, или у цркви, само да не оде без молитве нико. А онда и 40 дана, и годишњица — све су то наше хришћанске обавезе, али прије свега израз наше љубави и вјере кроз молитву.
Да не заборављамо, али да истински не заборављамо. Наравно, ми се наших ближњих покојних сјећамо и кроз приче, разговоре, слике, успомене, предмете, али најважније је да их се сјетимо пред Богом и да замолимо Бога да их не заборави, јер је Његова љубав свеобухватна.
Тако су нас и ове пчеле посјетиле јутрос — и у томе можемо видети слику: као што се пчеле наслађују овим житом и шећером који је у њему, тако се и душе праведника радују сладости вјечнога живота који извире из Бога. Који се само од Бога дарује. И само они који у Богу живе могу ту сладост да осјете.
Ето, нека је покој душама свих преминулих — оних којих се сјећамо и оних којих се нема ко сјетити — нека их се сети Господ Бог у царству своме.
Вама Божји благослов, здравље и спасење.“
Елза Бибић
