Izaberite stranicu

Краљ Никола Петровић Његош рођен је на Његушима 25. септембра 1841, а упокојио се 1. марта 1921. године у Кап д’ Антибу у Француској. Привремено је био сахрањен у руској цркви у италијанском граду Сан Рему, у чијој су крпти његови земни остаци почивали све до 1989. године. Падом врха комунистичке власти у Црној Гори 1989. године, краљев аманет да буде сахрањен у Отаџбини, према прописима Православне цркве, је испуњен послије 68 година.

Земни остаци краљевске породице пренесени су у Отаџбину 30. септембра 1989. године. Уз највише државне почасти и чинодејствовање архијереја Православне српске цркве краљ Никола I и краљица Милена су сахрањени 1. октобра 1989. године на Цетињу, у цркви Рођења Пресвете Богородице, на Ћипуру. Принцезе Вјера и Ксенија, вјерни пратиоци својих родитеља, сахрањене су сјутрадан 2. октобра 1989. године, уз чинодејствовање свештеника Православне српске и Руске цркве, на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром, поред рано упокојених сестара Софије и Марије.

Послије величанствене сахране на Цетињу, на којој је присуствовало према процјенама надлежних служби близу 200.000 људи из Црне Горе, Србије и БиХ, појавили су се разни манипуланти који су овај свети чин почели да користе за политичке и друге личне промоције не презајући од грубих историјских фалсификата када је у питању личност краља Црне Горе. Од тих истих, као и од државних медија који су бесомучно злоупотребљавали личност краља Николе свих ових година за постизање политичких циљева, поводом 90 година од упокојења није се појавио ни један једини редак у штампи или било какав прилог на електронским медијима о личности у коју су се ,,клели“ све до разбијања заједничке државе Србије и Црне Горе 2006. године. Да није било помена који Митрополија црногорско-приморска сваке године првог марта даје краљу Црне Горе, овај јубилеј би остао незабиљежен.

Краљ Никола I је био седми и посљедњи владар из светородне лозе Петровић Његош. У цјелокупној историји Црне Горе књаз-краљ Никола I несумњиво припада њеним најзначајнијим личностима. Краљ Никола I је био не само владар, познат и признат у Европи, него јунак, пјесник и мудрац међу европским владарима. Црној Гори је донио независност, велики међународни углед и био је један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена. За вријеме његове дугогодишње владавине државна територија Црне Горе се скоро учетворостручила уз лако видљиви духовни, културни и социјални препород државе и народа.

Краљ Никола I је био човјек дубоке хришћанске вјере, остајући до краја вјеран православљу и предачким светињама. У својим мемоарима, гдје пише о свом боравку током школовања у Трсту, гдје је редовно посјећивао храм Светог Спиридона, наводи следеће:

,,Ја сам силно наклоњен цркви. Моја је жеља била да постанем калуђер. Како сам ја раније ревностан био при сваком богослужењу у Св. Спиридону, тако је на мене утицало црквено пјеније, сва служба и обреди. Ја сам често пута плакао у црквама од некога усхићења и милине; често сам у цркву сам улазио, па како сам био велики љубитељ цвијећа мном његованог, да који стручак положим пред иконом Мајке Божје и Св. Спиридона. Што ме је цркви вукло, не знавах; да ли љубав к Богу и жеља за мирним, срећним, вјечним животом, да ли страх од пакла, гријеха, врага и вјечнијех мука? Што је преовлађивало не знам, али љубав сам страсну имао за цркву и службу Божју, а особито вечерњу, и вријеме ми је вазда у храму Божјем брзо пролазило. До потоњега сам мога дјетињства остао при мисли да будем калуђер“.

Краљев животни пут је био трновит, јoш тежи, скоро трагичан, крај у туђини. У ствари, његов овоземаљски крај је отпочео његовим одласком из Црне Горе 1916. године, иако су љекари службено констатовали његову смрт 1. марта 1921. године. Краљу Николи I, као и владици Раду-Његошу била је суђена привремена сахрана, кости су им преметали и селили, скрнавили гробнице, а праху њиховом и завјетној мисли не дали мира. Избачен је из читанки, протјериван из новина, забрањиван у историјској и политичкој литератури.

Спречавање краљевог повратка у Отаџбину је био опипљив знак помрачености двадесетог вијека на нашим просторима. Посљедње завјештање и воља одувјек су били врховни закон за свако покољење. Гажење те воље указало је на кратковиду памет и сљепачко једноумље. Огрешење у односу на једно свето завјештање и самог завјештаоца је био гријех и у односу на достојанство народа и његова историјска знамења. То је био гријех против правде јер је представљао неправду према једној епохи и људима те епохе; али ништа мањи према генерацијама које су послије њих дошле, јер им је остављена у наслеђе отровна јабука раздора и плаћање данка нечијим беспаметима. Ширење тобожњих страхова, измишљање вјештица, производња непријатеља, патологија подобности, стварање култа личности, игнорисање воље народа, сва та антиисторија, плашила се и такве маленкости као што је пренос земних остатака и сахрана давно умрлог црногорског владара, краљице Милене и принцеза Вјере и Ксеније. Краљ је био неподобан, а подобне су биле удворице. Они нијесу владали живима већ и мртвима. За њих је била историја само оно што они чине. Ово су били знаци расцјепа сопствене свијести и унижења на историјском распећу. Тријумф лажних вриједности над дубљом истином самог постојања у слободи и за слободу, као и над смислом човјека, произвео је вријеме које је било противно и историји и здравом разуму.

Ако су нељудска забрана и заборав били ријека смрти, онда су покушај и памћење оних који су захтјевали краљев повратак у Отаџбину представљали врело живота. На крају се схватило да дрво не може да расте у једној земљи, а да лишће вене у другој. Повратак краља у Отаџбину је био само корак у нама и пред нашом свијешћу, на путу очишћења и просвјетљења од једноумља и мрака, а нас самих од срама и стида пред будућим покољењима. Краљ и његова сјен као два близанца пратили су нас скоро читав двадесети вијек, а данас није тешко уочити да је Никола I обиљежио епоху за дуже него они који су је за краће вријеме упропастили.

Као изразито религиозан човјек, краљ Никола је добро знао да ниједна мудрост није потребнија човјеку од познавања Божјег закона. Попут својих предака тражио је рјешења у ономе што је ванвремено, непролазно и бесконачно. Желећи да и он слиједи традицију привржености вјери и цркви, у тестаменту оставља у аманет сину да буде апсолутно одан својој вјери и да показује што чешће видљиве знаке те оданости. Овакав захтјев је сасвим логичан ако се има у виду да је краљ Никола био један од највећих задужбинара у историји Црне Горе и да је добро знао улогу храмова као мјеста сабирања у духовном препороду народа. Тестамент је, практично, само порука наследницима, нека врста есеја препуног финих мисли о етици и политици. Суштина је да краљ није желео ни освету, ни свађу, ни инат, ни прегањања око имовине, већ је савјетовао потомке да праштају и попуштају. Краљев тестамент је и својеврсни акт милосрђа гдје долази до изражаја дух православља у тражењу опроштаја за друге и себе, свјестан да је покајање и испаштање због учињеног гријеха једини начин спасења у будућем животу. Не желећи да ништа препусти случајностима будућих времена, Богу вјерни краљ оставља у аманет пренос и сахрану у Отаџбину према прописима наше Цркве, што је на сву срећу и захваљујући Руској и Српској православној цркви и Митрополији црногорско-приморској и испоштовано.

На Светој архијерејској литургији пред Цетињским манастиром пригодом сахране краља Николе I Петровића Његоша и краљице Милене бесједио је владика др Амфилохије Радовић, и том приликом рекао и следеће:

,,Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама:

’Ах, удио нама паде
За род рват спрам крвника,
А на чело, мјесто круне,
Носит вјенац мученика.’

У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство:

’Ко би сумњо у виђело
Код обадва здрава ока.
Од живота бесмртнога
Одрекла се само стока.’

Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог:

’Вјера, пјесма и слобода.
Свјетила су наша била
Од кад нам се под Ловћеном
Лоза страшна подњивила.
Сва знамења испод Шаре
Сва знамења и светиње
Скупљена. су под Ловћеном,
Међу нама, на Цетиње.’

Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од носилаца идеје Немањића (то и јесу она ’знамења и светиње испод Шаре’), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан на то што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу!

Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: ’Земаљско је замалена царство, а небеско увијек и довијека’.

Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне ’Онамо, ’намо’ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као ’старини милој’ којој ће ’доћ’) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао:

’Косово је твоје горе
Населило јунацима,
Рањенијем и славнијем
Преживјелим остацима.
У њима је ковчег оста
Лазаревих аманета
И слободе завјештаји…’

Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњва његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане.

Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, ’гдје је зрно клицом заметнуло’, ту ’нађе и починка’.

Молимо се Господу, да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Амин!“

На крају овог кратког подсјећања, није нескромно ако истакнем да сам шест година прије коначног повратка краља Николе I у Отаџбину непосредно почео да се бавим остварењем краљевог аманета, као предсједник Извршног одбора Скупштине општине Цетиње, а потом као предсједник града Цетиња.  У вријеме завршног чина преноса и сахране био сам предсједник Организационог одбора на Цетињу, чија је екипа осмислила читав церемонјал и на коју је пао велики дио реализације овог светог чина. Све ово ме је обавезивало да поводом деведесетогодишњице упокојења краља Николе подсјетим на његово дјело.

Поводом деведесетогодишњице упокојења краља Николе (1. март 2011)

Јован Б. Маркуш 

Извор: Светигора

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This