Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија произнесена на празник Света три јерарха, 12. фебруара 2013. године, у Цркви Светог Василија Великог у близини манастира Режевићи
„Во свју земљу изиде вјешчаније их и в конци всељенија глаголи их“ – „По свој земљи изиђе проповјед њихова и до краја васељене блага вијест и свете ријечи њихове“.
Није случајно да се овој тројици Светих отаца Цркве Божије, Светих учитеља пјевају исте ријечи које се пјевају Светим апостолима. Јер заиста, као што је проповјед и блага вијест свих дванаест апостола Христових изашла по свој земљи и као што се чула ријеч њихова до краја васељене, то се исто догодило и са овом тројицом сасуда Божије благодати, тројицом јерараха Цркве Христове: Светим Григоријем, Светим Василијем и Светим Јованом Златоустим. Живјели су неколико стољећа послије првих Христових апостола, али њихова својства, њихово дјело, њихова проповјед, њихово свједочење Господа Христа је истовјетно са дјелом и свједочењем и са проповјеђу Светих апостола. Апостоли су били очевици Христа Господа и слушаоци Његових ријечи: оно што су чули, што су видјели, што су опипали, ријечи живота које су примили, то су посвједочили. Ови пак нијесу имали непосредно општење са Господом, међутим, њихова наука и њихово свједочење су потпуно истовјетни са оним првих ученика Христових, јер нијесу оно што су говорили и што су писали, говорили и писали на основу онога што су чули, вјерујући онима који су имали непосредни додир са Господом, него је и њих Господ удостојио благодатно да се, сваки на свој начин, сретну са Њим, као што удостојава и све свете људе кроз сву историју, јер Господ је исти који је био јуче и данас и сјутра. Он је вјечно присутан у свијету, у Цркви Божијој, у историји, и они који се припреме за Њега, који задобију Духа Његовога Светога, они постају живи свједоци живога Господа.
Такви су били ова тројица учитеља Цркве Христове, зато није чудо што су се хришћани у њихово вријеме опредјељивали: неко за Светог Василија, неко за Светог Јована Златоуста, неко за Светог Григорија… Толико је било моћно њихово учење, њихова наука, њихово благодатно дјејство, да су се хришћани, сваки по своме срцу, опредељивали за по једнога од њих. Па су се неки звали григоријевци, други василијевци, а трећи јовановци, што није добро, јер као што каже апостол Павле: у Цркви Божијој ја посадих, Аполос зали а Дух Свети је Онај који даје да узраста сјеме које је посијано (уп. 1Кор. 3, 6). Тако и они: сијали су сјеме Божије сваки према своме дару и исто свједочанство су оставили. Свједочили су о Христу Господу и о Пресветој Тројици: Оцу и Сину, а посебно о Духу Светоме, јер се у њихово вријеме појавила јерес духобораца, па су они бранили истинско и право учење о Духу Светоме. И онда је Црква, да се не би дјелили хришћани међу собом, установила овај њихов заједнички празник, иако има посебне празнике и за Светог Василија, и за Светог Григорија Богослова и за Светог Јована Златоустога. Овај је празник установљен по виђењу ефеског епископа Јована, коме су се они јавили у истој слави и показали му да су заједно око трона Господњега и да нема никаквог разлога да их дијеле јер су они сједињени истом вјером, истом Божијом силом, истим Духом Светим.
А њихово свједочанство заиста је чудесно. Прије свега, Свети Василије и Свети Јован Златоусти су нам оставили своје Литургије, што је најчудесније њихово свједочанство и најузвишеније њихово дјело. Литургија Светог Василија Великога се до X, XI вијека служила стално, као што се сада служи стално Литургија Светог Јована Златоустог, али због тога што је она нешто дужа, онда је преовладала Литургија Светог Јована Златоустога коју ми служимо. Свети Григорије Богослов је такође имао у своје вријеме тип своје Литургије, али оно што је остало од њега до дана данашњег то су његова Богословска слова о Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Духу Светоме – зато се и назива Богословом. Назив Богослова у Цркви Божијој додијељен је само тројици Светих отаца: Светом апостолу Јовану Богослову, ономе који је поцрпио мудрост са груди Господњих, Светом Григорију Богослову и Светом Симеону Новом Богослову. Свети Григорије је, између осталог, једном Велики пост провео у ћутању од почетка до краја, у посту и молитви, и на крају поста, за празник Христовог Васкрсења, написао је једну чудесну пјесму, у којој каже: Теби, Оче, који си вјечни ум и вјечна мудрост, приносим првине ума свога овога светога дана празнујући Васкрсење; Теби који си вјечно Слово, вјечна Ријеч Бога Оца, кроз кога је све постало што је постало, Теби приносим првине својих ријечи послије овога ћутања четрдесетодневнога, а Теби Душе Свети, који дарујеш живот свему што постоји, Теби дарујем и душу своју и срце своје и ум свој – чудесна пјесма Светога Григорија Богослова.
Дјела и свједочење ових великих бранитеља вјере у Пресвету Тројицу, и једнога и другога и трећега, остају неизбрисива у Цркви Божијој. Како каже Свети Василије Велики у свом спису о Духу Светоме: вјерујемо онако како смо примили од Светих апостола, крштавамо се онако како вјерујемо – примили смо вјеру у Оца и Сина и Духа Светога, крштавамо се у име Оца и Сина и Светога Духа, живимо у име Оца и Сина и Духа Светога… Све је код ове тројице у знаку Пресвете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога – Оца који је вјечни Бог Творац неба и земље, који је изњедрио Логоса, вјечнога Сина свога јединороднога, Сина који је Слово вјечно кроз кога је све постало што је постало, који је, кад је дошла пуноћа времена примио силом Духа Светога и преко Пресвете Дјеве тијело и постао човјек, Духа Светог који је у виду огњених језика сишао на Свете ученике и апостоле и који је душа Цркве, васионе, свега постојећег и којим дише све што дише.
Бог Отац – вјечни Бог, Син Јединородни – вјечни Бог, Дух Свети – вјечни и непролазни Бог; три лица Пресвете Тројице – једно биће, једна суштина, једна мудрост, једна истина, јединство неизрециво, јединство у тројичности. Јединство које је уткано у свеукупну Божију творевину, и тројичност која је такође уткана првенствено у словесна бића а онда и у свеукупну Божију творевину. Тако да је творевина попримила у себе и јединство – зато је и јединствена, и тројичност – зато је разнолика и разноврсна. Безбројна су бића, безбројни су свјетови, а све је обујмљено и испуњено силом Оца, благодаћу Сина и снагом и моћу Духа Светога.
А њих тројица, били су и остали до краја свијета и вијека три жива свједока Тројичнога Бога. Зато дакле и њима пјевамо оно што пјевамо Светим апостолима: „Во всју земљу изиде вјешчаније их….“ – „По свој земљи изашла је ријеч њихова и до краја васељене се проширило њихово свједочанство“, и њихова вјерност; и њихов призив свакоме бићу и свакоме људском створењу на вјерност и на поклоњење Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.