,,Управо онај који ће најавити још у утроби рођење Спаситеља и онај који ће можда међу првима препознати, поред наравно Пресвете Богородице, да је дошло спасење свијету, јесте Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи. Због тога га и називамо претечом јер је прије тога, прије оваплоћења Божијег говорио о ономе што се има збити.”У наставку ђакон Ведран се осврнуо на основна три кушања којим је кушан род људски, а којима је одолио Господ Исус Христос који је сатро смрт и ђавола:
,,Друга јеванђелска прича коју смо прочитали говори о три проблема човјека. Говори о ономе на шта ће се свести све наше страсти и сви наши промашаји у доласку ка Христу, а то је да истовјетно ђаво куша Христа на три начина. Пошто се Господ Исус Христос подвизавао 40 дана у пустињи не узимајући ништа, ђаво га је кушао првим искушењем, то је искушењем глади, затим га је кушао искушавањем Бога, а треће и најтеже за нас људе јесте искушење власти. Оно што је овдје између осталог интересантно јесте да је тајна Оваплоћења Христа била скривена од ђавола, он не зна да у том моменту говори са Христом. Можемо само замислити колико људи је ђаво довео у заблуду да помисле да могу да претварају камење у хљебове, или да могу да искушавају Бога или да потпадну под страст и искушење властољубља.”
Ђакон Ведран је потом акцентовао да је управо слика Христа који побјеђује лукава кушања ђаволска јесте слика и сваког човјека који уз помоћ Христову побјеђује и надилази кушања и страсти:
,,Међутим Христос му одговара: Не, нећу ти се поклонити! А тада наступа баш оно због чега је Христос дошао, дешава се да су му након превазилажења тих кушања анђели служили, што и јесте једна слика Царства небеског и то јесте слика човјека који побјеђује искушења.”
У другом дијелу бесједе ђакон Ведран је дао посебан осврт на живот и дјело Светог Јована Крститеља који није дозволио да ниједно од тих искушења помути његов правац према Богу:
,,Јован Крститељ кога данас прослављамо је тај који није дозволио да ниједна од тих ситних ствари помути његов правац према Христу, према Богу у испуњењу заповијести и путу ка Царству. Како и изрека каже: Није битно колико брзо идеш ако имаш циљ и онај најспорији стићи ће до тамо, прије него најбржи који стоји и који ништа није урадио! Јован Крститељ јесте једно свједочанство да човјек не треба да се боји људи и да се боји рећи оно што је истина.”
Он је потом указао на чињеницу да је Сввети Јован Крститељ храбро свједочио истину, пламеном вјером и љубављу:
,,Јован се није либио од тога да каже цару Ироду да то што чини није добро. А погледајте царевима и владарима шта све не говоре, а то што је Јован говорио је Ирода погодило и то јесте било оно што је он осјећао као свој гријех, а Јован је знао да је управо то оно што га можда највише одваја поред свега осталог. Због тога је Свети Јован био спреман да положи свој живот за истину, а он је, како рекосмо, ту Истину већ видио јер Христос јесте Истина.”
Ђакон Ведран је подвукао да је Свети Јован Крститељ у сваком тренутку био свјестан да је овај живот зараво предукус и припрема за онај који ће доћи и који врхуни и сада у сједињењу са Господом:
,,У том моменту живот Светог Јована јесте већ прешао у вјечност и за њега суштински више није било битно да ли ће сачувати овај земаљски живот који је само привремен и једна мала припрема за оно што већ у овом моменту живимо у Цркви, за оно што ће наступити кроз пар минута, а то је сједињење са Господом. Оно што је суштина овог празника и наше славе јесте да прво овдје имамо сједињење са Господом и да управо ту радост Царства небеског која долази из овог путира и са овог олтара, пренесемо у наше домове и трпезе и да та слава буде продужетак овог славља, да се не поремети ово славље које овдје имамо ни за шта и никада, закључио је напослијетку ђакон Ведран Грмуша.