Протођакон др Драган Стаменковић, клирик Нишке епархије, у недјељу, 24. децембра, одржао је предавање на тему “Аномалије родитељске љубави”, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Предавање је одржано у организацији свештеног браства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Након уводног слова модератора ове вечери, Бориса Мусића, ријеч је узео предавач протођакон др Драган Стаменковић који је изразио велику радост што говори у престоном граду Црне Горе на ову тему, која је увијек актуелна у свим временима и значајна, а то је као, подсјећа, тема о родитељству, браку и породици.
Он је, такође, нагласио да му је велика част што говори пред моштима блаженопочившег Митрополита Амфилохија који, како је посебно истакао, свима недостаје, јер, како даље наводи ,,када наиђу смутна и бурна времена од великог је значаја имати неког ко је светионик у вашем животу”.
Протођакон Драган је потом саопштио да је изузетно радостан што види велики број младих људи :
,,Захваљујем се организаторима који су ме позвали да вечерас говорим на ову тему, захваљујем се свима вама што сте у оваквом импозантном броју вечерас дошли, посебно ме радује што видим велики број младих људи јер ова се тема вас највише и тиче.”
У наставку је подсјетио да уједно најважнији, најдубљи и најдужи однос који човјек ствара у свом животу јесте однос са својим дјететом:
,,Како је говорио један велики социолог – Пољак – Бронислав Малиновски: Родитељство је најдубља одговорност коју човјек прихвата у току свога живота из простог разлога што је породица најважнија радионица у којој се формира, развија непроцијењива, немјерљива вриједност – а то је личност дјетета. Сви се ми питамо како васпитавати дијете да буде разборито од малих ногу, како да га васпитавамо да се снађе у оваквом свијету, које заиста у злу лежи, а да притом не изгуби ништа од људскости и доброте”, рекао је протођакон Драган Стаменковић.
У даљем обраћању он је акцентовао да се камен темељац будућег психичког, физичког, социјалног и духовног развоја дјетета поставља још у стомаку мајке:
,,Међутим, све активности маме упућене на задовољење потреба дјетета значајне су за развој психофизички, нарочито мозга – централног нервног система, али, сматра се да уколико све те активности нису прожете љубављу долази до дјелимичног или непотпуног развоја.“
Протођакон Драган Стаменковић је затим указао на многобројне студије које су јасно показале да квантитет и облик мозга директно јесте завистан од количине и квалитета љубави које дијете добија од родитеља:
,,Један чувени неурофизиолог Алан Шор је рекао, а он је човек најпозванији у свијету да говори о развоју мозга, поготову дјетета: Квалитет, квантитет и облик мозга директно је завистан од количине и квалитета љубави које дјете добија од родитеља. Зато дјете које не добије љубави онолико колико је потребито за тим, неће развити адекватно све оне интелигенције које су потребне за цијеловитост бића.”
У другом дијелу предавања он је дао посебан осврт на значај и улогу оба родитеља (мајке и оца) у развитку дјетета:
,,Улога маме у развоју дјетета је да пружи дјетету осећај сигурности, стабилности, задовољства, повјерења, да угради у њега способност емпатије, да воли. Јер ако је мама стабилна особа и топла особа дјете ће имати способност изражавања својих емоција кроз живот, слободно, без потискивања. С друге стране каква је улога оца? Као што мајка физички рађа, отац духовно рађа јер у нашој јудео-хришћанској традицији, духовно рођење је важније од тјелесног рођења, зато што је тјелесно рођење – рођење за смрт, а духовни рођење је за вјечни живот и ми имамо ту потврду у генеалогији Господа Исуса Христа у Јеванђењу по Матеју у родослову Господа Исуса. Улога оца кроз живот је битна зато што отац указује на смјернице, на циљеве у животу. Указује на то како до тих циљева доћи, како се носити са изазовима у животу, како подносити пораз и побједу, како да се одговори на она егзистенцијална питања: Ко сам? Одакле сам? Који је смисао мог живота и зашто постојим?”, бесједио је протођакон Драган.
Он је потом указао на значај очинске фигуре и односа оца према дјетету будући да тај однос одређује и однос дјетета према Богу:
,,Какав ће сјутра духовни живот да буде дјетета, какав ће сјутра однос дјетета прама Богу бити, искључиво је резултат односа оца према дјетету, јер уколико је тата преауторитарна личност, више ауторитарна него ауторитативна, па је ту мало појачана агресивност у кући и према дјетету, дјете ће имати страх од оца, па ће се пројавити и страх од Бога и ако буде вјерујући човјек. А ако нема ауторитета, нико му у животу неће представљати ауторитет, па неће имати ни ауторитет у Богу.”
Протођакон Драган је апострофирао да се у дјетету правилно развио и породични идентитет, национални, културни, верски, сексуални неопходна је идентификација са оба родитеља:
,,Да би се идентитет дјетета правилно развијао, дјете мора да се идентификује са оба родитеља, правилно, са мамом и татом, да би се правилно развио и породични идентитет, национални, културни, вјерски, сексуални. Битна је правилна идентификација са оба родитеља.”
Напослијетку он је закључио да од здравља nucleusa односа и прилика у једној породици диктира заправо чињеница какав је брак:
,,Каква ће бити породица одлучиће какав је брак. Из овога можемо да закључимо да се једна неуротична личност развија или је добијемо у неким зрелијим годинама јер она то сада што јесте, захваљујући једноставно заустављању њеном у емотивном развоју у дјетињству и оштећењима која су изазвана чињењем или нечињењем емотивно незрелих, психички нестабилнх, неемпатичнох родитеља, често нарцисоидних и амбивалнетних, а амбивалнетност је подијељеност када су емоције у питању – ја волим своје дјете, али имам неке своје амбиције, па мајка једноставно одлучи да у четвртом м,есецу док још доји, доноси одлуку да се врати на посао. Дакле дијели себе емотивно између дјетета и некаквих других интереса.
Постоји и љубав која кочи и која утиче на заустављање у развоју на пољу свих потенцијала које је Бог дао дјетету. При томе да нагласим када о овоме говорим, Црква није судница, Црква је болница и ова наша тема није ту да људе уплаши или их учини кривим, јер ко је тај који не греши? Сви ми грешимо, свако од нас сад да исприча како смо васпитавали своју дјецу, свако ће доћи дао закључка да се много нагрешио. Ово није прича да би се ми осуђивали и чинили кривим, него да препознамо које су то грешке и шта би ми требали да поправимо да би било на спасења дјетета и нас самих”, поручио је, између осталог, протођакон др Драган Стаменковић.
Текст, фото & видео: Борис Мусић