У манастиру Жупа никшићка на празник Светог Амфилохија Иконијског, у сриједу 6. децембра, прослављена је слава параклиса посвећеног овом светитељу.
Свету литургију је служило свештеномонаштво и свештенство Митрополије црногорско-приморске и епархија: будимљанско-никшићке, захумско-херцеговачке (отац Теофил), рашко-призренске (братија манастира Високи Дечани), зворничко-тузланске (отац Варнава из манастира Тавна) у молитвеном присуству сестринства ове свете обитељи, чија је игуманија мати Ефимија, и великог броја вјерника који су дошли да молитвено обиљеже празник Светог Амфилохија који је слава параклиса Жупског манастира и имендан блаженог спомена Митрополита Амфилохија.
У току светог богослужења бесједом је сабрани вјерни народ поучио игуман манастира Савина јеромонах Макарије који је казао да у Санкт Петерсбургу постоји болница за дјецу у којој се и сада налази слика четворогодишње дјевојчице са лутком.
,,У вријеме совјетске владавине, док се Санкт Петерсбург звао Лењинград, у њему се одиграла једна велика битка за живот, која је трајала 900 дана, под опсадом Њемаца. Одигравала се велика драма у којој је умро велики број људи. Умрло је преко 100.000 дјеце. Кад се завршила опсада, тражећи по становима људе и дјецу остављене да умру од зиме, глади или болести, у једном од станова нашли су и четвородишњу дјевојчицу која је још увијек давала знаке живота. Одвели су је у дом гдје су збрињавали такву дјецу. Изгледало је да ће дјевојчица умријети јер, с обзиром шта је све видјела и преживјела од страха, зиме и остављености, није могла ни да једе, само је лежала на кревету, повремено се гријући код пећи и ништа не говорећи. Сви су очекивали да ће убрзо умријети.
Међутим, једнога дана чика Коља, млади ватрогасац који је радио у овом дому, иначе инвалид, с обзиром да није имао једну ногу, узео је метлу и од неког старог, одрпаног, пешкира успио да сашије лутку. Направио јој је очи, уста, нос, уши и све што је могао и пришавши дјевојчици Леночки рекао: – Леночка, ова лутка је гладна, остављена, нема родитеље, хладно јој је. Ти мораш да се бринеш о њој, иначе ће она умријети.
И шта се догодило?
Кад је Леночка узела лутку и почела да брине о њој, почела је да се брине и сама о себи. Хранећи лутку почела је и сама да једе. Почела је да разговара са лутком, да је тјеши, говорећи јој како треба да једе да не треба да се плаши. Враћајући се полако и сама у живот, наставила је да живи и доживјела осамдесет двије године. Радила је као медицинска сестра, а за собом је оставила потомство.
Гдје је Бог у овој причи?
Бог је у животу за другога. Свједок тога је мала Леночка која је умирала док је била окренута себи и затворена. Оног тренутка када се окренула ка Богу и ближњем отворила се и њена душа да помогне другом. Она је почела да живи, да оживљава, јер је наш Бог – Бог живота, а не бог смрти.
Наш Бог је и дошао на ову земљу да би отворио и подсјетио наше душе, враћајући нас у стање у каквом нас је и створио по лику и подобију Своме, гдје човјек. Бог нам је дао живот, душу живу, усадио у човјека онај дах животни, да би човјек био спреман да живи за вјечност за шта га је Бог и створио. Ова мисао и наш живот најприје се остварују у заједници јер је човјеку најтеже да се отвори и да почне да живи за другог, што је, у ствари, једино живот.
Онај који се затвори у себе, у свој егоизам, у самољубље, тај умире. Само онај човјек који пружа руке ка другоме, пружа руке да служи по заповијести Господњој да онај који жели да буде први треба свима да служи.
Само онај човјек који је спреман да свима служи има живот у себи. Наш Господ је тај живот који је у нама. Царство Божије унутра је, у нама, у нашој души, у нашем срцу. Господ, живи Бог, је и дошао на ову земљу да поново обнови своје створење, оживљавајући Живот који је створио у човјеку, јер је Он сам тај Пут, Истина и Живот. Пружајући се ка другоме ми, у ствари, оживљавамо Бога у себи, оживљујући сами себе и потврђујући своје постојање у оном назначењу како нас је Господ и створио да живимо у вјечности са Њим. Његов долазак на земљу, смисао домостроја спасења је у томе да Господ поново оживи човјека, да се човјек сједини заједно са Богом у љубави после страшнога пада у рају, да човјек постане савјечан у љубави и благодати Божијој живећи у вјечности у заједници са Њим и са сваким човјеком који долази на овај свијет. Зато нам је Бог показао пут. Цијело Свето јеванђеље је пут и показатељ како да оживимо. Љубав подразумијевања пружање ка другом, пружање ка вјечности и ка служењу другом, кроз које се човјек отвара, постајући истинити Бог по благодати и онај у кога је Бог удахнуо Дух Свој, постајући душа жива при стварању.
Сав смисао нашег живота је да, на такав, начин оживимо као што је оживјела и мала Леночка, почевши да служи и да се брине о другоме, једном ријечју, почевши да воли другога. Кад почнемо да волимо другога, ми тада и живимо за њега, остварујући своје постојање у овом животу и свијету. Отварајући се за Бога и за вјечност, ми тада осјећамо већ овдје на земљи вјечни живот и Царство небеско живећи у вјечности са Оцем, Сином и Светим Духом, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин“, казао је отац Макарије у бесједи у манастиру Жупа никшићка.
Извор: Српска РТВ
