Какве су ти мисли такав ти је живот
Чувена изрека светог живота Старца Тадеја Витовничког данас је позната на свим континетима захваљујући како преведним старчевим књигама на разне језике, тако и његовим видео снимцима на You Tube каналу.
Сама по себи изрека је вишеслојна и може се посматрати из више переспектива, а она о којој је мислио Старац Тадеј без сумње је из угла учења Православне цркве.
Мисли су неограничено пространство које обухвата све висине и дубине људског бића и протежу се од Раја па све до Ада. По учењу Православне цркве, како наводи Митрополит лемески Атанасије, деле се на три категорије: мисли од Бога, мисли од људске природе и демонске мисли
Мисли од Бога, тј мисли које имају свој центар одакле долазе, сам Бог који, путем својих божанских енергија или како их називамо благодаћу Божијом, посећује сваког човека очишћавајући људски ум од греха, просвећује га и обожује да би својствено речима Светог апостола Павла задобили ум Христов (1.Кор. 2,16) и тиме уједно свете охристовљене мисли.
Мисли од људске природе су оне које имају сви људи свих нараштаја, почевеши од прародитеља Адама и Еве па до нас самих, које саме по себи нису ни свете ни грешне већ су израз природних људских потреба и жеља.
Демонске мисли извиру од непријатеља Божијег, а тиме уједно и рода људскога, самог Сатане, који заједно са демонима сеје нечисте мисли сваком човеку јер „он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“( Јн. 8, 44)
Очекивати у данашње време да имамо људе са светим мислима на свим друштвеним нивоима била би једна својеврсна утопија након пола века кумунистичке диктатуре, где се Реч Божија систематски искорењивала из нашег друштва. А задњих тридесет година српски народ провео је у ратовима и избеглиштвима и страдањима, које још увек није престало.
Самим тиме процес просвећивања нашег православног српског народа изузетно је био отежан и данас, у светлу савремене дигиталне културе и тзв. људских права, све више се рађа јаз па чак и одбојност наспрем традиционалних вредности Православне вере. Иако се веронаука вратила у школе као изборни предмет, иако постоји одређен позитиван помак, ипак процес упознавања Православне вере и њоме самих себе и својих мисли, изузетно је отежан.
Три кључна чиниоца или институције која учествују у формирању мисли сваког човека су породица, школа и Црква. Нажалост, због процеса секуларизације друштва, улога Православне цркве у процесу образовања људских личности доста је ограничена и самим тиме сам мисаони склоп савременог човека у великој мери је отуђен од православног мисаоног концепа живота.
Улога породице у развоју мисли деце данас је изузетно отежана, због притиска савременог потрошачког друштва, где су родитељи осуђени на робовласнички систем рада од преко десет сати на дан, да би преживели и деци осигурали нормалну будућност. Због таквог начина живота остаје врло мало слободног времена родитељима да се баве својим мислима и духовним животом, а уједно тиме и духовним образовањем своје деце и њихових мисли. Иако је проптерећена разним захтевима, што оправданим што неоправданим, ипак савремена породица треба би да има темељ своје куће Православну веру.
На другом месту је школски систем на свим нивоима, од предшколских институција па све од факултета где се недовољно или никако не учи о духовним вредностима Православне вере, а самим тиме и учењем Православне цркве о мислима. Отуђење просветног система од хришћанских вредности и Православне цркве плод је како комунистичког режима, тако и секуларизације демократских друштава.
На трећем месу је улога Српске православне цркве која је осим у Републици Србији присутна у више држава, где се њено дејство усклађује са уставом сваке државе и самим тим врло често њена улога је ограничена на простор храма, где покушава да пренесе учење Православне вере свима људима добре воље и тиме да их научи како да расуђују које су мисли од Бога, а које не, и да се боримо да задобијемо ум Христов.
Учење Православне цркве о мислима је изражено од најраних времена у Светом писму и Светотачкој литератури попут Лествице, Добротољубља, Лавсакиа, Старечника, дела Светог Исака Сиријског, Макарија Египатског, Никодима Светогорца и многих других древних Светих отаца све до нашег доба и чувених Светих стараца Силуана, Пајсија, Порфирија, Софронија и у нашем роду до смиреног старца Тадеја.
Нажалост, већини људи у роду српском сва та дела, као и њихови аутори, посве су непознати. Наше тзв. образоване генерације упознате су са делима западних философа и психолога чије се учење о људским мислима заснива на овоземаљским научним спознајама и одбацивању Бога, док за Светотачку литературу нису ни чули нити знају да у најзначајним библиотекама широм света се чувају преписи дела свих тих великих светих отаца Православне цркве.
С друге стране у књижарама главни бестселери су књиге о источњачким будистичким и хиндуистичким религијама и сектама, које уче о самоконтроли, самопоуздању, о контроли мисли путем мантри и јоги вежби, док је светоотачка литература посве занемарена, тако да је велики Божији благослов видети у мору квази духовне литературе дело старца Тадеја „Какве су ти мисли такав ти је живот“. А о телевизијским програмима, интернету и друштевним мрежама, где скоро све човека наводи на негативне мисли, шта рећи, док да се види нешто што ће просветити људске мисли представља право мало чудо.
С обзиром на све те узроке, почевеши од несистематског образовања детета и његових мисли од предшколског периода па све до дубоке старости, сви мање-више постајемо робови негативних мисли обезбожене и обесхристовљене цивилизације. Тако да је велико чудо да уопште постоје људи са чистим мислима које су плод богомислија и учешћа у Светим тајнама Цркве. Оно што је потребно, да постоји је систематски приступ образовању личности са оцрковљеним мислима где је центар људских мисли Господ наш Исус Христос, кроз учешће у Светој евхаристији и богослужбеном животу Православне цркве. Стихијско препуштавање нових генерација, па и нас самих, да савремена дигитална цивилицазија образује наше мисли је израз несистематског приступа самом проблему и представља својеврсну неодговорност.
Заиста, није довољно да се само дивимо светим оцима попут Пајсија, Порфирија, Јустина или Тадеја већ и сами, уз систематску помоћ наше Православне цркве и њених пастира, наших духовних отаца, учествујемо сви заједно на култивисању наших мисли, да се уз помоћ благодати Божије очисте, просвете и обоже. Тај процес није нимало лак, стога у томе процесу образовања нових нараштаја, почевши од нас самих, сви требамо једни друге да подржимо и непрестано охрабрујемо да задобијемо ум Христов, јер кад имао ум Христов тада су нам и мисли чисте и свете и тада је наш живот достојан наших светих предака почевши од Светог Саве па све до нашег Патријарха Павла и Старца Тадеја.
С обзиром на стање у савременом свету, утопијски би било очекивати систематски приступ на нивоу држава да се путем надлежних министарстава просвете започне процес образовања нових нараштаја у православном духу гајења христољубивих, а самим тиме и човекољубивих мисли. Наравно то би било пожељно, али стварност је сасвим другачија. Стога, остаје да сама Православна црква, ма где год се налазила широм света, својом мисионарском мисијом путем веронауке, а пре свега Свете литургије и Светих тајни, освећује људске мисли да постану богоугодне, а самим тиме и узрок изградње једног бољег и племенитијег друштва .
Архимандрит Евсевије Меанџија
Фото: Православие.ру
