Недавно су манастир Острог посјетили професор Иван Хити са супругом Аницом, као и др. сц. дон Дејан Турза, римокатолички свештеник на служби у Сутомору. Госте је срдачно примио острошки игуман архимандрит Сергије. Све њих, заједно са оцем Сергијем, веже исто поријекло, наиме сви су из Славоније. У наставку вам преносимо утиске са овог сусрета, који су објављени на сајту манастира Острог.
У Доњем манастиру Острогу, у суботу, 10. јуна, одржао се помало несвакидашњи сусрет Славонаца. Наиме, архимандрит и игуман манастира Острог о. Сергије (Рекић), угостио је проф. Ивана Хитија и супругу Аницу, у пратњи др. сц. дон Дејана Турзе, римокатоличког свештеника на служби у Сутомору. Сви они су рођени и одрасли у Славонији.
Иван Хити (70), професор из Вараждина, први пут је у посјети Острогу. Изразио је одушевљење духовним озрачјем, лијепим пријемом и свиме доживљеним. Захвалио је игуману на гостопримству. Професор Хити је једини Хрват са орденом Српске православне цркве. Наиме, њега је 19. фебруара 2013. године Патријарх Иринеј одликовао Орденом Светог цара Константина због херојског дела, када је током рата у Хрватској, уместо да по наредби уништи вредно црквено и културно благо, одлучио да спасе књиге, слике и иконе непроцењиве вредности. О том свом искуству професор говори овако: ‘Током рата 1992. као војник хрватске војске, одбио сам наредбу да у Пакрацу запалим Владичански двор СПЦ у којем је било вредно црквено благо… Али не само црквено! Као интелектуалац увидио сам да је то и културна и опћецивилизацијска вриједност. Од тада сам у Хрватској издајник, изгубио сам посао, сви су ми окренули леђа. Савјест ми је мирна да сам учинио добро дјело.’
Дон Турза изразио је захвалност што је 2017. године, благословом благопочивајућег Митрополита Амфилохија могао боравити са својим рођаком три дана у манастиру Острог, истражујући за свој знанствени рад документе у манастирском архиву.
У разговору игуман је поделио неке ставке свога животног искуства са гостима. На питање како је дошао до Острога, игуман приповеда: „Буквално Божјим промислом. Почео сам да радим на Богословском факултету у Београду 1995. године и онда, окружен професорима и студентима, није било друге речи осим о Богу и спасењу душе. И тако, промишљајући, спознао сам Божји призив и одлучио сам да би ишао у манастир. Био је то неки унутарњи глас коме се нисам могао одупрети. Није то ишло преко ноћи, неко време сам се проверавао кроз духовно сабирање и исповест код мудрих стараца. Исповиједао сам се код оца Тадеја, код оца Јоила, а онда с Митрополитом Амфилохијем дуго разговарао о монаштву. Није ми било лако јер сам био млад и имао друге планове у животу. Када ми је Амфилохије навео речи оца Јустина Ћелијског: ‘Сагледај себе из перспективе вечности!’, данима сам био у дубокој духовној борби са својим унутарњим ја.“
Читајући Свето писмо и поуке древних монаха, коначно се определио за монашки живот и ево већ 25 година носи црну ризу. „И заиста поћи овим путем којим идемо служећи Богу и свом личном усавршавању и узрастању у побожности, заправо и јесте сагледање себе из перспективе вјечности. Гледајући ме овде у Острогу како са радошћу носим терет монашког подвига, један ме студент питао како је дошло до тога да постанем монах. Кажем ја њему ону поуку коју је мени рекао Амфилохије, а њему отац Јустин. Очито је на добро тло пала, јер послије двије године и он се замонашио, пред крај студија теологије. Сада је владика. Први пут кад сам га видио у монашком чину, питао сам га како се определио за монаштво? А он ми рече: ‘Сећаш ли се оног нашег разговора пред ћивотом Св. Василија!? Оне поучне речи да сагледам себе из перспективе вјечности! Ето, определио сам се том путу, дај Боже снаге да истрајем!’ Перспектива вјечности је увијек добра мотивација кад је добро сагледамо, да многа искушења превазиђемо. По одредби духовних старјешина одређен сам на службу у Острог. Ја сам желио да живим у природи, у миру и тишини, у молитвеном тихом амбијенту. Међутим, овако је био Божји промисао“, приповеда игуман те наставља:
„Тако сам ја доспио до манастира Острога, борећи се са собом, јер сам желио једно, а добио нешто сасвим друго. Онда су се тако и шалили неки Славонци који су нас упознали – Вас, дон Дејане, и мене, како смо ми Славонци дошли да у Црној Гори будемо водитељи црквених служби, за разлику од других Црногораца који су свуда на руководећим мјестима. Ето тако да се и то десило и није случајно што је још један од наших Славонаца данас овдје. Прије свега истина и правда су изнад свих других категорија, а Славонија је племенита и вриједни људи су тамо, а људи који су вриједни најчешће су и поштени и честити. Тако ми је и драго што су господин Иван Хити и госпођа Ана данас овдје са нама. Важно је да се и под овим светим кровом сјетимо једног од добрих дјела које је учинио господин Хити, спасавши пакрачку епископску библиотеку и иконе. Заправо тиме је он показао као да је спасавао душе. А душе свих оних који су даровали те књиге и иконе радују се са неба и благосиљају га и то је највећа и бескрајна вриједност! И потомци, унуци и праунуци господина Хитија осјећати ће благослов са неба! Добро чини – добру се надај!”, завршио је своју ријеч отац игуман Сергије, старјешина манастира Острога.
Дон Дејан је подсјетио присутне да је блаженопочивајући Патријарх Павле такођер рођен у Славонији (Кућанци), те је подијелио једну анегдоту и применио на игуману: „Када сам дошао из равне Славоније у Боку которску на Муо, код нераспаднутог тијела Бл. Грације, многи су ме питали: како, зашто, до када… а само једна особа је рекла: ’Видиш, никад не знаш којем си свецу миљеник!’ Не знам јесам ли ја миљеник Бл. Грацији, на чију 500. обљетницу рођења за небо у цркви на Муо сам ређен за ђакона, али по твоме служењу Господу, Свецу и људима, плодовима, устрајности, дјеловању које увиђам свих ових година, те отворености за све људе, Светац – Св. Василије је преобразио твоје срце драги и поштовани брате игумане Сергије у срце без граница, срце које надилази разлике у пореклу, националности, боји коже и религији – те је светиште Св. Василија увијек отворено за све људе, као што је и увек било, као што сам у своме истраживању небројено пута уочио, те сам могао у манастирским споменицама пронаћи захвале и молитве римокатоличких верника, часних сестара, професора теологије те посебно је занимљиво молитва на ћирилици барског надбискупа Александра Токића, записана 28. августа 1956. године., а Господ по моћном заговору Св. Василија изљева обилне милости на све у потреби на овоме светом мјесту.“
Послије окријепе, размењени су дарови, од Хитија умјетничка слика, а од игумана такођер слика манастира Острога за његову кућу и спомен овог лијепог и пријатног сусрета Славонаца и разговора који је огријао душе саговорника.
