Посвећено сјећању на почивше проту Момчила Кривокапића и попадију Смиљку Милин Кривокапић
Пао је први мрак и вријеме за зимско вечерње, ситна киша је падала, пет сати послијеподне, у Старом граду, године 1978.
Прота Момчило, старешина храма Св. Николе и околних храмова у Православној парохији у Котору, отворио је јужна врата цркве Светог Луке, осам вјекова старе. У цркву смо ушли нечујно и под велом ноћи на моје, већ, заказано крштење. Отац Момчило ме је крстио и уједно је био мој кум на Светој тајни крштења, том приликом!
Тих, седамдесетих година прошлог вијека „све у држави“, па и јавно мњење често је било ненаклоњено Богу и вјерској догми и на начин да је најбоље „ о томе, јавно, и не говорити“. Под таквим околностима, иако ријешена да приступим крштењу, дрхтала сам и од страха вишезначног и вишеслојног који се уплитао са унутрашњом радошћу срца! Пронашла сам спокојство и срећу када сам, на иконостасу, угледала лик Богородице са дјететом Исусом у Њеном крилу. У дубокој усредсеђености на Лик нашла сам сигурност – мило ме је гледала. Као да сам била на кољенима пред Пресветом, у Њиховој икони са Њене десне стране. Дугим и њежним покретима руке, кроз ваздух и простор, пружала је своју преблагословену десницу ка врху рамена моје лијеве руке.
После крштења била сам позвана у нарочиту посјету у дому протине породице сада, већ, мојих кумова. Баш ту, пред двијема црквама Св. Николе и Св. Луке: преко од вјекова углачаних плоча млијечне боје на тлу; са сјајем свјетиљки у ноћи које откривају ситне кишне капи које падају и преламају се у нови свечанији сјај; у тамном и тихом послијеподневу у коме нема, чак, ни једног случајног пролазника – улицом Старог града.
Већ смо се попели на спрат и нашли пред станом древне православне куће. Госпођа попадија Смиљка дочекала нас је на прагу свог дома. У соби на канабеу сједјела су у миру једно до другог, њихова мала и смјерна дјечица нарочите љепоте – која је налик љепоти лика са иконе, исцртана руком знаног и благог иконописца. Слике из њиховог дома одавале су постојан утисак спокојства, породичне среће, достојанства – добре и племените хришћанске православне породице. Праисконски дар који смо од Бога добили – узвишени начин и љепота живљења, која се опажа, али се гласно не изговара, већ се носи у себи – у трајном сјећању живота.
Моја мајка је знала за разлог мог одласка у Котор, тога дана. Брижно ме је ишчекивала те вечери, око седам и по сати. Молила је Бога да ме тамо, онда, нико није видио ко би злоупотребио сазнање о овом јединственом догађају. Гајила је у срцу лијепу наду да чује појединости о срећном исходу мог пута. У повратку кући: на дугој уској вијугавој стази; на уздигнутој земљаној тераси и у дубини мраком савладане баште, испод велике крошње смокве, кретао се складан женски лик у повременом лаком и нечујном искораку; у полумраку са слабим освјетљењем пред кућом, у насељу Госпоштина, у Будви. „ Да ли је све што опажам стварно“, пролетјела ми је мисао, „и да ли већ наслућено и долазеће осјећање радости може постати стваран доживљај? Да ме баш ту чека моја мати и тако придам себи сувише важности у очима њеним; у бризи, стрепњи и чекању на мој повратак?“ Да, то је била она! „Стојим овдје, бринем и чекам те“ – рекла је тихим и готово нечујним гласом…Она: јединствена, храбра, знала је ријешити многе тајне, чак, за цијели свој живот; ишла све до побједе; над сваким проблемом и животним изазовом узвишена – Ђина, моја мајка! У кући, иза затворених врата, низале су се њене искрене, благородне честитке, њежни осмјеси, пољупци меки и загрљај у топлим бијелим рукама, који од онда, нарочито, путује кроз бесконачно вријеме…
Чин крштења је, тада, најчешће „морао бити и остати“ највећа животна и лична тајна која се дијелила само са неколико најближих или блиских људи! Све до неких дана крајем осамдесетих година, двадесетог вијека. Онда, смо могли слободије улазити у Божије храмове без скривених одговора или лажних изговора, чак и драгим добрим познаницима – ако смо се сусрели у близини богомоље, а пошли смо планирано, баш, у ту цркву и на том мјесту.
Дјело и мисионарска служба протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића у ширењу хришћанске православне вјере је, у том и таквом историјском тренутку, многозначајан, грандиозан, храбар… за све, па и за нас стотине и хиљаде лица који смо примили крсно знамење његовим великим радом у винограду Господњем! Веома ријетка појава, рекла бих, да и супруга и породица дају све од себе – вријеме, гошћење, разговор, поуке… за обраћење у вјеру и спас других, њима непознатих људи?! Зато, од Господа им хвала што су нам пружили највише и све за живот најзначајније! Прота Момчило и попадија Смиљка били су најсличинји људима из бајке…
Предстојеће вријеме је, ипак, донијело и велику промјену на добро – слободу исповиједања вјере! Без оптерећујућих мисли, које се изненада појаве, о могућим, по вас, лошим посљедицама које би представљале препреку када се требало запослити и напредовати у државној служби, постати чланом партије!? Било је тако некада… Оно што је било од велике животне важности и с разлогом, Бог је тада закрилио и сачувао од радозналих и недобронамерних људи много пута.
Данас је празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембар, у другом сам граду. Као да је баш требало да ми драга сестра Даница честита данашњи Празник, који сам ја сасвим превидјела?! Хитро сам прислужила кандило око пет сати послијеподне, спустило се вече. Кућу сам окадила, кандило још гори. Записала сам, тада, ово сјећање.
Празник је исти, са стим осјећањима га славим као некада давно, има томе много година. Али, Бог Дух Свети нас чини заувијек младим.
Уочи Ваведења Пресвете Богородице,
Силва Драговић
