Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Велику суботу, 4. маја 2013. године, у цркви Вазнесења Господњег на Топлој, у Херцег Новом

Ријечи, драга браћо и сестре, које пјевамо послије читања Апостола, и које смо управо пјевали, записао је древни Пророк. У тим ријечима је исказана сва туга и сва молитва рода људскога од настанка свијета па до онога тренутка када су те ријечи записане: Васкрсни, Боже, суди земљи, јер ћеш Ти наслиједити у свим народима (Пс. 81, 8). Жеђ за васкрсењем, жеђ за вјечним и непролазним животом, то је она најдубља жеђ која је уписана у људско биће, и не само у биће човјеково, него у свако створење.

Када је у Египту откривена једна од древних пирамида, неки од тих гробова древних, пронађен је златни листић, поред једнога од оних фараона, на коме је писало: „Жедан сам“ – ништа друго није писало. Али, јасно је да је тај фараон – зато су и дизане пирамиде, не би ли макар на вештачки начин обесмртили оне који су били главни – упокојивши се и нашавши се у гробу и у својој пирамиди, оставио тај запис своје душе, свога бића, и он и они који су га сахранили. Његова душа је и послије смрти запечатила и забиљежила ту жеђ. Жеђ не за пролазном водом коју пијемо, него жеђ за вјечном водом; жеђ за водом живота; жеђ за оном водом коју је свему роду људском и свој творевини подарио Онај који је Творац неба и земље.

Зато је Господ и рекао: „Ко је жедан нека дође мени и нека пије, и даћу му воде живота“ (уп. Јн. 7, 37-38). Сјећате се оног сусрета Господњег са женом Самарјанком, која је мислила да Он тражи од ње воде да пије са кладенца Јаковљевога, који и дан данас постоји у Самарији, а Он њој каже: „Кад би ти знала о води коју ја дајем, ти би тражила од мене.“ А она ће рећи: „Нијеси ти већи од нашега оца Јакова“. А Господ ће да каже: „Вода коју ја дајем и коју ја доносим роду људскоме, па и теби, жено, вода је Духа Живога, Вјечнога, Непролазнога; вода вјечнога и непролазнога живота“ (уп. Јн. 4, 10-14).

Е, о тој води, о тој жеђи, говори и Свети пророк, сабравши у себе сву тугу и сву жалост људску за вјечношћу и за бесмртношћу. Зато и понављамо његове ријечи баш на ову Велику суботу, када је Господ – Пут, Истина и Живот, Дародавац живота – који је примио људску природу на себе, примио чак и смрт на себе; не да би остао у гробу, него да би – прошавши кроз гроб силом Духа Светога и својом силом, Сина Божијег Јединородног – васкрсао и да би својим Васкрсењем подарио васкрсење мртвих, и живот вјечни и непролазни. Зато и Пророк говори, а то пјевамо на ову Велику суботу: Васкрсни Господе, суди земљи – јер Ти си Творац неба и земље, Ти си Судија неба и земље, Теби је предао суд Отац Твој небески. Суди земљи, јер Теби су предати и Теби су повјерени народи земаљски да их преузмеш и да их водиш и да њима руководиш. Дакле, о том Васкрсењу Господњем, о ономе којем ми очекујемо да га прославимо идућег дана, о тој жеђи говори Свети пророк – о вјечној жеђи људској.

Петар II Петровић Његош – дивни и велики свједок Христа Васкрслога

Овдје, у овом храму светоме и поред овога храма на Топлој је учен писмености Петар II Петровић Његош, код оног јеромонаха Троповића, као што је то записано. Један од уџбеника његових, буквара из којих је учио, сачуван је до данас и чува се у манастиру Савини, што је много значајно и што потврђује да се Петар II Петровић Његош заиста овдје научио науци Божијој и одавде кренуо и узрастао до великог светитеља и проповједника бесмртности човјекове, вјечности човјекове; проповједника и свједока Христовог Васкрсења. Па је записао Петар II Петровић Његош:

Ако исток сунце св’јетло рађа,

ако биће ври у луче сјајне,

ако земља привиђење није,

душа људска јесте бесамртна,

ми смо искра у смртну прашину,

ми смо луча тамом обузета.

То је мудрост коју је научио млади Раде Томов управо овдје, у овоме светоме храму Вазнесења Господњег. И научио је много више од тога, и од свога учитеља Светога Петра, а и од овога светога мјеста и од цетињске светиње – научио је велику и свету истину и посвједочио је свим својим животом и свим својим дјелом: истину о Христу и Његовом васкрсењу. Зато се Његово најзнаменитије дјело, „Луча микрокозма“, завршава оним ријечима:

О преблаги тихи Учитељу,

слатка ли је света бистра вода

с источника твога бесмртнога!

Од Твога су св’јетлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле,

Од Твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Васкрсењем смрт си поразио,(…)

земља слави свога Спаситеља!

Нема љепше химне, нема дивнијег свједочанства написаног на овом српском језику од тог свједочанства Петра II Петровића Његоша. Изузетна личност, дивни и велики свједок Христа од Дјеве рођенога и васкрслога. Зато и његов Игуман Стефан у „Горском вијенцу“ поје: Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића. Христово Рођење, Христово Распеће, Гетсиманска башта (коју такође помиње у својим списима Владика Раде) и Његово Васкрсење – то је кичмена мождина, то је темељ, то је основа свеукупног његовог дјела, његове философије живота. То је истина и темељ онога што нам је јавио, и што нам је открио и што нам је оставио сам Господ Христос, родивши се од Пресвете Дјеве и Духа Светога, примивши распеће – заклан као Јагње за живот свијета – и Онај који је васкрсао из мртвих у трећи дан, и који ће доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја.

Велика је то утјеха, велика је то нада, велика је то истина, велика је то мудрост – та мудрост и та истина о Христу од Дјеве рођеном, савршеном Богу и савршеном човјеку, и Васкрслом из мртвих.

Прије Себе, Он је благословио и послије четири дана васкрсао из мртвих пријатеља свога Лазара, који је посвједочио, као што смо појали прошле недеље „опште васкрсење мртвих“, а Господ је својим Васкрсењем то опште васкрсење започео, утемељио, осветио и просветио. Зато за нас хришћане нема безнађа. Ми, хришћани, разликујемо се од других људи на овој Земљи управо зато што вјерујемо, што знамо да је Христос васкрсао; што знамо и што вјерујемо да је човјек бесмртно и вјечно и непролазно биће, да није смрт посљедња ријеч овдје на Земљи, него је то живот дариван од Бога. Живот вјечни и непролазни је оно чиме живимо, за шта се спремамо, ради чега се крштавамо, ради чега примамо печат дара Духа Светога, ради чега усвајамо врлине живога Бога да бисмо кроз те врлине узрастали у мјеру раста Христа, од Дјеве рођенога и из мртвих васкрслога.

Зато и пјевамо, дакле, ову дивну пјесму: „Васкрсни Боже и суди земљи, сви народи земаљски ће припасти Теби и Ти ћеш бити њихов вођа и њихов руковођа.“ Поклањамо се Христовом распећу, Христовом дуготрпљењу и спремамо се да прославимо и да славимо у све дане нашега живота Његово славно Васкрсење из мртвих.

Господу нашем, дивноме у Светима својим и у Пророцима својим, предивноме у тајни свога Васкрсења, дивноме и великоме и у великоме Ловћенском пророку, Цетињском пустињаку Петру II Петровићу Његошу, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Преузето из часописа „Светигора”, бр. 235, Васкрс 2014.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This