Select Page

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог апостола Томе у Бечићима, 26. марта 2019. године

У току овог дивног и Великог поста служи се Света литургија, звана Литургија пређеосвећених дарова. Што значи дарови свети се припремају на уобичајеној Литургији Светог Јована Златоустога, Светога Василија Великога и онда се остављају ради Причешћа вјерних нарочито у сриједу и петак у току Великог поста.

У току ове Свете божанствене литургије између осталих дивних молитава изговоримо и оне ријечи које понављамо више пута: Не дај срцу моме да залута на зле помисли, да не измишља изговор за гријехе.

Срце је центар и тјелеснога и духовнога живота, нема живота човјеку, ни тјелеснога ни духовнога, без здравога срца.

Срце чисто саздај у мени Боже и Дух прави обнови у утруби мојој, тако је говорио још древни пророк у Старом завјету, а исто тако и други свети пророци и непрекидно кроз сво божанско откривење и науку Божију основни призив човјеку јесте да преда Богу своје срце а кад преда Богу своје срце онда предаје Богу и себе и тијело своје и душу своју.

Од срца зависи шта се догађа у човјеку, шта се збива са њим, зависи и људско дјелање, људско понашање, зависе људска дјела.

Зато је, такође, пророк записао ријечи Божије: Чедо моје дај ми срце твоје! Не тражи Бог ништа друго сим срца човјековога и рекао је Господ да нема гдје главу приклонити, једино гдје може да нађе себи и покоја овдје на земљи јесте управо људско срце.

Када човјек преда срце своје Господу, онда му предаје и душу своју и тијело своје. Зато се и молимо да Господ не допусти да срце наше залута на зле помисли да не измишља изговоре за гријехе да се не правда за своје помисли, за све оно што се у њему догађа.

Тамо гдје је срце човјеково, тамо је Бог његов, оно што је у човјековоме срцу, чему срце човјеково служи, то је Бог човјеков, то је оно чему се човјек клања и чему приноси себе и своје биће. Зато је од огромног значаја да срце своје преиспитамо, да видимо куд нам иде срце наше, чему и коме служи, коме предајемо своје срце.

Бог је вјечна љубав и Он је тај који је и људско срце створио да буде обиталиште праве истинске љубави, да буде Његово обиталиште, Њега као Бога вјечне љубави непролазне.

Срце човјеково је за то створено и призвано. Зато да не дозволимо срцу своме да лута на зле помисли, да се не правда и не измишља изговоре за гријехе него срце своје кроз извршење заповијести Божијих, кроз вјеру у живога Бога, кроз надање у Бога и Његову божанску силу, да га предамо Господу нашем и тиме да предамо себе и своје биће Богу живоме и истинитоме, Богу који обитава у људском срцу и призива човјека да му преда срце своје и биће своје и сав живот свој.

Овај Свети пост управо томе нас учи и тиме нас васпитава, да предајемо сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу нашему. А предаћемо Му живот свој и сами себе и сав живот свој ако Му предамо срце своје и ако Њему предамо своју душу, своје помисли и живот и сва своја осјећања, свој разум и вољу творећи заповијести Његове и ходећи Његовим путем који води у живот вјечни. Господу нашем срцезналцу и даваоцу срца нашега нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

Транскрипт: Данило Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This