Select Page

У јануарско-фебруарском 389. броју “Православног мисионара”, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са мр Смиљом Влаовић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.

  • На самом почетку нашег разговора, замолио бих Вас да се представите нашим читаоцима, уз указивање на детаље у погледу Вашег научно-истраживачког рада?

Радост ми је и задовољство што постајем дио ове дивне породице Православног мисионара, која има деценијски континуирани рад на пољу љубави, науке у и кроз Христа Бога нашег. С обзиром на то какав је положај српског народа у Црној Гори, а да притом никада нијесам могла да се бавим политиком, самим тим и мој професионални ангажман је био много тежи, па је моје уточиште осим Цркве била наука. У црквеној заједници сам од раног дјетињства, од момента када ме је као дијете моја покојна баба, мој најбољи пријатељ и најјача животна подршка, први пут одвела на Литургију, научила посту и открила нека врата која су у том моменту у Црној Гори била добро и вјешто сакривена. Од тог момента, па до дана данашњег гдје год се у свијету нађем, кад уђем у Православни храм, осјетим у срцу да сам у свом дому и да ми је ту добро бити. Светотајински живот, за мене, није стил или модел живота, то је начин дисања и цјелокупног битисања, тако да и све ово што се нама ,као моменту у времену и праху у простору, дешава доживљавам много лакше него моји пријатељи који немају Христа чији је“ јарам благ, а бреме лако“ (Мат 11, 28-30).

  • Једно време обављали сте дужност управника Архива Митрополије црногорско-приморске. Како сте доживели ово послушање и да ли је оно утицало на Ваш још усрднији рад на пољу историје?

У Архиву Митрополије црногорско-приморске сам дошла на позив нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, који ме је позвао на разговор јер му се допао мој магистарски рад који се бавио проучавањем старина Старе Подгорице, доминантно православним наслеђем, јер оно и јесте било доминантно, али заборављено. Благословом нашег драгог и поштованог Ђеда сам почела да истражујем нашу Архиву или оно што се од ње успјело да сачува. Осим Архиве, доступна ми је била и библиотека Цетињског манастира, а пошто је Цетиње мали град у близини су ми биле и остале државне архиве. Сами боравак у том древном здању, поред моштију Св. Јована Крститеља, Св. Петра Цетињског, разговори са Митрополитом, дружење са цетињским калуђерима је за мене био неописив благослов и привилегија и могу рећи да ми је велики дио срца трајно остао тамо. Имајући на располагању документа првог историјског реда, као и старију периодику проучавала сам прошлост и на основу тога покушавала да склопим неке мозаике које бих касније у форми научно-истраживачких радова објављивала као књиге, текстове, монографије.

  • Будући да сте дуги низ година сарађивали са незаборавним блаженопочившим проф. Предрагом Пеђом Вукићем, дивна је прилика да се присетимо на лик и дело овог великог човека?

Потоњи Мохиканац, наш почивши Профа је био човјек дјетиње и рањене душе којег су бољеле ране васколиког његовог љубљеног српског рода. Често је говорио да његова плућа не могу да поднесу толику неправду и многе његове реченице су се обистиниле након његове кончине. У дому Св. Оца Василија је и нашао крај свог овоземног живота и отишао у Небеску Отаџбину, а током живота је само у светом Острогу налазио предах својој души и успијевао да мало ради, пише, јер га је цетињска средина вишеструко исцрпљивала и растуживала, тако да није случајност што га је Господ баш у Острогу позвао к Себи, гдје је и сахрањен и гдје ће ако Бог да дочекати свеопште Васкрсење.

  • Приредили сте неколико импозантних монографија, а за ову прилику издвојићемо само неке од њих. Шта читаоци могу да прочитају о Макавејском храму у подгоричком насељу Толоши, о којем сте подробно писали?

Подгорица је специфична средина, за коју би се на први поглед рекло да је незанимљива и прозаична. Међутим, кад се само благо загребе наиђе се на толико драгоцјености, вриједног наслеђа, као што је и Макавејска црква у Толошима, приградском подгоричком насељу. Осим саме цркве ту су и друге старине, чак и из античког времена. Непознато племе Лужана или Шпања који су првобитно подигли ову цркву, а обновио је краљ Никола, рађање фреске на тему бомбардовања Подгорице, гдје се испоставило да је фрескописац током ноћи насликао жену и дјецу који су стварно постојали, који су сахрањени на гробљу код цркве, као и сам број дјеце, изглед жене који је идентичан оном на фотографији о чему се сазнало тек након освећења фрескописа, јер су њене унуке биле дирнуте овим чудом и донијеле фотографију своје бабе и њене дјеце која су погинула током бомбардовања, једино је њихов отац преживио јер је био у утроби своје мајке, су неке од тема којима се бавила ова скромна монографија. Вјерујем да би ту било и више података да наше архиве нијесу страдале тако како јесу.

  • Црква Св. Кирика и Јулите и Св. Георгија у Доњој Горици и друге љешкопољске старине, наслов је још једне монографије. Упознајте нас укратко са њеним садржајем?

Ове двије светиње се, такође, налазе у приградском насељу Доња Горица, а некад је то било све село које се звало Љешкопоље. Црква Св. Кирика и Јулите је дуго била саборна подгоричка црква, посебно док је црква Св. Георгија, под Горицом била претворена у џамију. Она је подигнута као завјетна црква јер су сељани тражећи спас од куге која је однијела много дјечјих живота завапили Св. Кирику и мати му Јулити и на мјесту Литка подигли ову светињу. Осим ње црква Св. Георгија је много млађа, али је направљена од прилога из старије цркве и сада је саборна љешкопољска црква, са највећом црквеном портом, уређеним црквеним животом, хором, вјеронауком и другим садржајима. Осим црквеног наслеђа у овом дијелу су постојале и античке виле, једна је дјелимично археолошки обрађена под називом Вила рустика, затим млинови, јаже, школе, мостови, ханови и други видови некадашњег живота који сам покушала да реконструишем кроз различита поглавља ове књиге.

  • Једна од новијих монографија која је настала из Вашег пера, јесте и Монографија Стари печати и печатњаци из Архиве Митрополије црногорско-приморске. Можемо ли рећи да је ова монографија јединствена, особито када је реч о теми?

Рекло би се да се овом темом досад ријетко ко бавио, а мени је пажњу скренула љепота тих печата и умјетност израде. Овај утисак сам подијелила са почившим протосинђелом Исаком, калуђером из Цетињског манастира и историчарем умјетности, и нашим драгим у Христу братом, проф. Цетињске богословије, Александром Вујовићем и обојица су ми дали јаку подршку да се то сакупи и опише у неком лијепом каталогу. Почивши Предраг Вукић је чак кренуо да пише и предговор за Монографију, али није успио да га заврши. Да се не бих бавила нечим што не знам и да бих била поштена и пред Богом, својом савјешћу и читаоцима, посао око стручног дијела сам повјерила др. Бењамину Хекићу, који је као сфрагистичар и човјек који је на том пољу и докторирао, прихватио да опише печат по печат и напише студију о печатима уопште. Историју печата кроз историју, па и на нашим просторима је у свом предговору описао др Жарко Лековић, који је завршио оно што проф. Предраг Вукић није стигао. Значај и важност печата кроз историју је велика, тако да је и ова Монографија само мали прилог онога шта све има у нашим црквеним архивама и библиотекама и што ће се, једног дана ако Бог да, сабрати, а можда и увезати у јединствен црквени систем што је моја жеља и вапај- да имамо неку врсту црквеног Кобиса, библиотечког и архивског, да знамо гдје се који садржај може наћи, за све истраживаче, предаваче, студенте, свештенике… људе који љубе науку и црквено и друго наслеђе. Ова скромна Монографија је посвећена нашем блаженопочившем митрополиту Амфилохију, духовном оцу и архипастиру.

  • Колико су важни печати и печатњаци у погледу истраживања?

Важност печата је некада била много већа него што можемо да замислимо, због печата се и глава губила. Сјетимо се како је печат на документу св. Василија Острошког, помогао да се открије да је документ о унији лажан. У нашој, митрополијској историји, постоје парохијски печати са различитим представама светитеља чак иако су цркве одавно порушене, али чувају сјећање да су постојале и коме су биле посвећене.

  • На радост редакције Православног мисионара од овог броја постајете званично стални сарадник. Шта читаоци могу да очекују од Вас, које су теме о којима планирате да пишете?

Покушаћу, Боже здравља, да наше читаоце проведем кроз један времеплов у којем ће бити теме наших заборављених светиња, њихових материјалних свједочанстава, предања, моштију, реликвија и свега онога што чини православно наслеђе на простору наше Митрополије и шире.

  • Поверено Вам је да водите рубрику Трагом старих светиња, шта нам ова рубрика поручује?

Ова рубрика ће, из броја у број, приказивати и описивати неке непознате или мање познате манастире, цркве, догађаје из визуре различитих истраживача, путописаца, љубитеља старина, као и тренутним стањем на терену. Спајајући више наука и научних дјелатника, покушаћемо да направимо што цјеловитији мозаик различитих тема, која ће, вјерујем, скренути пажњу и неких других колега из различитих научних области, да је допуне, поправе, прошире.

  • Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара?

Можда би то могла да буде реченица из Мемоара проте Матије Ненадовића, коју је он изрекао након страшних својих животних искушења, а која гласи – У добру се не понеси, у злу не очајавај.

Разговор водио:
катихета Бранислав Илић


Кратка биографија

Хаџи мр Смиља Влаовић је проф. српског језика и књижевности, магистрирала је на факултету за Туризам, на смјеру – Валоризација археолошког, архитектонског и културно-историјског наслеђа.

Докторанд је на Филозофском факултету у Косовској Митровици, одсјек Историја. Потписник је многих научно-истраживачких радова који су објављивани у научним зборницима и црквеним часописима: Светигора, Свевиђе, Православље. Учесник је бројних научних скупова и округлих столова.

Осим научно-истраживачких радова и путописа, аутор је и следећих књига: “Макавејска црква у Толошима кроз вјекове”; “Црква Св. Кирика и Јулите и Св. Георгија у Доњој Горици и друге љешкопољске старине”; “Црква на Трси (Пива), њени ктитори и обновитељи”; Монографија – “Стари печати и печатњаци из Архиве Митрополије црногорско-приморске на Цетињу”.

Сарадник је на књизи “Богородица, Пећка Красница” сарадник је на сајту Митрополије црногорско-приморске (дио за подгоричка манастиришта). Приредила је репринт издања књига:”Споменица сјени подгоричких Срба” и “Збирка примјера и поука од Неша Станића”.

Неки од радова објављивала је у разним часописима:

Научни текстови: Српска баштина : Мошти светог Харалампија у Црној Гори,
Владика Иларион Шишојевић, први епископ зетски, Манастир Св. Марка у Подгорици и др.

Прикази: Радован Бећировић, стваралачки феномен, Буквар Саве Дечанца из
Паштровића, Приказ Хрестоматије за дјецу, Приказ зборника Срби на простору БИХ од 15-20 вијека и др.

Светигора; “Манастир Светог Марка у подгоричкој Старој вароши” Подгоричка
Јусовача „царство мука“, Mанастир Св. Симеона, на Немањином граду, Манастир Морачa
и мошти св. Харалампија, Крст св. Јована Владимира у Охриду, Црквa у Џафер махали у
Подгорици, Поп Радован Нововић, премћански Диоген, Свети Мардарије и манастир
Корнет, Црква на Чепурцима и Љубовићу и др.

Свевиђе: Ободска црквишта и старо латинско гробље у два наставка, Повратак у вјеру
прадједовску, Топоними села Жари и Обод у бјелопољској и мојковачкој општини и др.

Путописи: Сјај Јудејске пустиње (Свевиђе), Путопис с Јордана (Свевиђе), Јаши, Петкин
град радости и дјеце, Православни дом за старе, из Букурешта, Помпеја прије и послије
Његоша (Православље), Из визуре Петрових пињола (Православље)

Српске новине: Јермени и Срби обновили подгоричку цркву, Свети Сава опет у Подгорици…

 

Pin It on Pinterest

Share This