Select Page

Недеља победе православља, литургијски и литијски је прослављена у цркви Свете Тројице у Старом граду Будви. Светом службом Божијом началствовао је отац Ненад Илић, уз саслужење свештенства овог Светог храма и молитвено учешће вjерног народа.

По прочитаном јеванђелском зачалу, бесједио је отац Ненад, а након Свете литургије, литија је опходила око Старог града.

Бесједа оца Ненада Илића: 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ево нас, браћo и сестре, у првој недељи поста, у Недељи православља, недељи побједе над иконоборством, над тим апстракцијама које се често дешавају кад разум покушава нешто да сам смисли без дубоке вере и без Божје помоћи. Како се завршава ово Јеванђеље: „Заиста, заиста вам кажем: ‘Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега.’”

Ушли смо у пост. Пост је подвиг – двиг и по, кретање и по. Небо отворено Бог држи небо отвореним стално, а на нама је да пробамо да га отворимо колико можемо са наше стране и управо је Велики пост оно у шта улазимо да држимо то небо отвореним. Да будемо са Богом близу, да га додирујемо, а додирујемо га уз помоћ икона. Целивамо иконе, љубимо и додирујемо зато што су оне управо тај прозор ка Царству небеском, место сусрета, место додира Бога и човека.

Највећи додир Бога и човека је у богочовеку Христу. Када се Он оваплотио онда је у ствари омогућено да пипнемо и додирнемо Бога, да Га видимо. Оно што није могло да се замисли никада раније, пре тога. Бог свуда необухватив, непојаван, надвременски, надпросторни свуда присутан, у сваком од нас, свуда око нас. Како Бога видети, како Бога целивати, како Бога додирнути?! А Бог долази нама, прилази нам, рађа се у људском телу да бисмо ми могли да Га видимо и да би смо онда могли да видимо Бога и у људима око нас, у иконама Божијим.

Свако од нас је икона Божија и свако од нас слика икону од себе, а пост је време кад управо сви правимо те иконе, можда више, јаче него што иначе радимо. Кад се сетимо и кад, што се каже, сва светла упалимо на ту икону коју правимо, на нас саме. Ми смо сарадници Божији. Бог ће то направити, Бог, Онај који једини може да покрије наше слабости и наше гријехе и који може да просветли као што просветли на икони оно злато у позадини из кога бије та Божија светлост. Он ће то направити од нас, али и ми смо сарадници, не може без наше сарадње. И не може ни небо бити отворено стално ако га ми не држимо отвореним.

То што су иконе биле прогањане, то је био резултат домишљања људског: па не може то бити, па како, зашто би, то је обично дрво, нећемо идоле правити, пише у Светом писму да не треба идоле правити па како ћемо сада то… Онда је било домишљање да то не треба. Победа православља је управо то што смо сачували поверење у то да је додир Бога и човека могућ стално, не да је био могуће само онда кад је Христос био ту на земљу. Не! И не да нас је Он оставио сада саме и да сада само треба да чекамо да се на крају поново сретнемо са Њим. Не, тај додир је увек могућ. Иконе због тога и настају, због поверења у могућност тог додира, поверења прво да можемо Бога приказати преко Богочовека, значи приказати Га, сликати, имати Га присутнога пред собом, додиривати Га и тим додиром преносити додир на Богочовека који је ту био на Светој земљи и осветио је својим животом.

То што је пред нама, тај подвиг и тај пут ка Васкрсу у ствари је она нада највећа сваког од нас, смисао свега што радимо. Шта ћемо овде у цркви, што долазимо, шта ћемо?! Али управо та сарадња је то што долазимо и стајемо пред Богом, чекамо Га, ишчекујемо, окренемо се према Истоку одакле очекујемо Његов долазак. Па како ћемо Га дочекати ако не да се спремимо, да се спремимо као што се човек спрема кад му било који гости долазе, а камоли кад дође тај највећи Гост од свих.

Кад буде Бог све у свему, кад не буде више зла, кад Царство небеско потпуно завлада, кад ми будемо у Царству небеском, видећемо светлост без сенки. Нема сенки, нема болести, нема слабости, нема зла и то је оно што зрачи из наших икона. То је оно на шта нас иконе подсећају, да знамо где идемо. Да знамо да идемо тамо где нема сенки, где нема зла, да је љубав све и сва. Људи често кад дођу овако времена као што је ово сада, па се приближавају велики ратови, не знају шта ће бити, и онда стално закукају: Сад ће крај света! Рани хришћани су говорили: Маранатха, дођи Оче! Надали су се брзом крају света, не зато што нису волели овај живот, не, него што су знали колико је дивота кад буде Бог све у свему. И они који се плаше Суда плаше се некако као доћи ће Судија па ће да нас суди, а неће нам судити Он него ћемо сами себи заправо судити кад Бог буде све у свему. Јер ако је Бог све у свему и само Бог остаје у нама, оно све што није Богу на неки начин се мучи, вишак је, отпада и наравно да онда долази Суд неки. Нема суда Васкрсењу које чекамо и ка коме идемо и које је цео погон и привлачење целог нашег пута, свега оно што радимо, као неки магнет ка коме идемо, ка Васкрсењу Христовом и ка васкрсењу нашем које нам Он нуди.

И зато искористимо овај пост, искористимо да правимо икону свако од нас и да сви заједно не заборавимо шта је победа православља. Победа православља је да сви заједно правимо икону Христову. Црква је тело Христово и Црква јесте икона Христова и онако како је ми правимо та икона онда делује и на остали свет. На нама православнима је не само да сачувамо ту икону, не само да је стално обнављамо, стално освежавамо,  стално досликавамо, него да је и свету покажемо, да дамо и да је чувамо за цео свет и за све људе.

Весна Девић

Pin It on Pinterest

Share This