Select Page

Слово блаженог спомена архомандрита Луке (Анића) на Духовној академији у Зетском дому на Цетињу уочи Недјеље православља, 23. марта 2002. године

На почетку Великог поста по манастирима постоји диван обичај да се монаси скупе и заједно прочитају житије Свете Марије Египћанке, једне пустинољубиве грлице. И каже се у том житију за неког Авву Зосиму да је Бога ради, дошао у неки манастир преко Јордана, где братија имађаше свештени обичај да се после прве недеље поста повуче у пустињу. Предлажем да се и ми попут ових пустинољубаца повучемо у пустињу поста да бисмо се дружили са једном другом Пустинољубком – са једном иконом. Јер то и значи њено име- fil erimo.

Али шта је то што човека вуче пустињи? Није ли и само њено име пустиња, пустош, нешто што изазива страх? Ако је пусто, онда тамо нема ништа. Како то волети? Како бити пустинољубац?

То – ништа –  значи да је Бог у човека ставио све. И када оци одлазе у пустињу, не чине то да би тамо видели то – ништа – него да би угледали то – све.

Пустиња има и други квалитет. Светитељ наших дана отац Пајсије Светогорац каже да се у пустињи опусти од страсти. Страсти замрачују наш вид духовни и ми не видимо да је Царство небеско – унутра у нама. Да је у нама то све. Ово изван нас, ова природа, она је ту само да помогне. Она је поема Божја да би се Дух радовао гледајући оно што не створи човек и да би се радовао човек гледајући себе међу делима руку Божјих.

Уморише ме, рече ми један пријатељ, дела руку људских. Уморише ме, а браћу моју опустошише и обезбожише. Јер ходећи између солитера, уз заглушујућу буку возила и дим, покушаше да виде небо – и не видеше. Од дима и смога не видеше дела Божја него само дела руку људских. И помислише да су и они дела руку људских. Тражише небо и не видеше, тражише звезде и од уличне расвете не видеше. И небо у себи не видеше јер им нико не указа на лик.

Чудно је то – тек кад видимо неки лик, и у нама се формира лик. Образујемо се по образу који видимо. Ето доказа за вечноусавршавајући живот у Царству небеском, јер Бог нас тако створи, да када видимо лик све се у нама покрене да га достигнемо. Како ће бити када угледамо анђеле? Зато на земљи правимо лик. Да наше угледање већ овде почне. У овој пустињи од небодера који деру небо у облацима, деру небо и у души, тражимо лик. Да се пробудимо, препознамо. Да видимо откуда смо пали и у какав нихилистички мозаик смо се распали. Пролазећи поред нас, људи гледају разбијене комадиће и мисле – то је човек. И будући да не знају за боље, налазе у тим комадићима неку вредност, некакву естетику, исповедајући тиме, у ствари своју сопствену, још страшнију разбијеност. Није чудо што је корифеј Новога у уметности, Пабло Пикасо, обележио почетак крвавог двадесетог века разбијањем људског лика, и телесног и духовног, у наказне облике афричких маски у „Госпођицама из Авињона“, нагнавши потом опустошену европску цивилизацију и културу да у томе виде лепоту. Да ли су страшнији ови ликови или тражење лепоте у њима? И ко су они који се у њима препознају?

Такви, у парампарчад разбијени ликови, не изискују напор да се достигну, већ пад. Они не подстичу. Додир са њима не преображава. То је и доказ да нису ликови – да нису по Образу. Лик који је по образу бруји ванвременом мелодијом безбрижног детињства. Као што једном рече песник -да се у лику препознамо као онај индијански ратник, који је, опљачкавши караван нашао музичку кутију и кад ју је отворио и чуо мелодију сетио се да он није рођен у вигаму него у кући где је свирала та мелодија, док нису дошли Индијанци, отели га и научили да буде Индијанац. И нас су отели неки мислени Индијанци и намазали нам ратничке боје па изгледамо и понашамо се као људождери док негде не искрсне нека музичка кутија, неки лик, нека икона.

И ево ту, близу нас, налази се први лик урађен руком првог свештеног ликописца, апостола и Јевађелисте Луке. И ако се неко пита како то да Свети Лука није прво насликао лик Христов него Пресвете Богородице Филеримосе, треба му објаснити смисао иконе. Јер јаснијег и страшнијег доказа да је Бог сишао на земљу нема од иконе Мајке Божје. Она у икони, Њена икона – значи да је небо сишло на земљу. И још више – она је доказ да смо се ородили с Богом. А прости народ немушто изражава најдубље тајне православне теологије када је назива Мајком својом. А ову пустинољубку, ко ће боље разумети од пустињака. Послушајмо шта каже Авва Доротеј Палестински: „Икона нас учи да постимо очима“. И заиста икона је једина представа пред којом се пости очима. Она је позив на усхођење, а усхођење је увек пост. Све друге представе, макар колико успешне биле, нису плод поста и не призивају на превазилажење овога и улазак у виши свет.

Заиста је, међутим, чудно и необјашњиво, да неко ову икону над иконама жели да има да би је гледао не спреда него отпозади, и то зато да би преко ње гледао лица оних који је посматрају. И још се не либи да лицемерно исповеди Оваплоћење Логоса називајући је Пресветом Богородицом, а Бога у страну бацајући. А само због Бога Она је Богородица и само онај ко у Бога верује сме је звати Богородицом, а одвајањем од Бога хоће од Ње да направе идол. Кажу да хоће да је изложе погледима, а ја кажем да хоће да је изложе порузи. Тамо где јој је припремљено освештано место, у Параклису Светог Јована Претече, била би поред дела Часног крста поред којега је и телом била на Голготи. Тамо, где је сада спутану воде, чека је њена голгота. Да пролазе поред ње заинтересовани и докони, да пљуште по њој блицеви. И шта очекују? Да се осмехне као филмска дива, као анти-лик? Да се диве њеном лику исти они, и на исти начин, који се диве анти-лику Пикасових блудних „Госпођица из Авињона“? Да их заједно сврставају у „уметничко благо? Ето то је поруга. То се зове скрнављење. Није ли доста било што су стотине икона у овом граду, на бијеналу, оскрнављене и тиме од црногорске престонице направљено ђубриште горе од америчког Бронкса, него и ову, најсветију од свих икона, баш њу хоће да поругају.

Ми данас празнујемо празик победе Светих икона, Недељу православља, празник победе над иконоборцима. Али изгледа да иконоборство није само ствар прошлости. И уместо да данас у Литији на челу буде икона Пресвете Богородице Филеримосе, она ће остати да чами негде у мраку док се напољу слави њена победа.

У икони је садржана сва православна теологија. У лику Христовом садржано је целокупно Откривење. Зато се и дан победе Светих икона зове Недељом православља. Данас је јасно да је православље једина вера која истински поштује икону. Све друге, и римокатоличка и протестантска, су је, или занемариле или потпуно одбациле. Шта значи поштовати икону? То значи имати пред њом трепет. Све је у Цркви Христовој у свештеном трепету, јер је Он ту. Он је у иконама, Он је у Светим тајнама, Он је у свакој молитви која Му се упућује. И Дух Божји даје да верни осете трепет. Знам много људи, који у том трепету, исецају из дневних новина неку икону која се ту појави, да не би била поругана бацањем. Знам и једнога Цетињанина, који сваког лета, око манастира тражи није ли који од посетилаца манастирског музеја бацио улазницу на којој је мала фотографија манастира јер би на тај начин слика манастира била поругана. Знам и неке који из старих новина пажљиво ваде страну са ликовима упокојених да не би случајно стали на њих. Ето, то је трепет пред ликом, то значи поштовати икону.

А шта значи уништавати? Каже на једном месту Оливије Клеман, православни теолог, да уништавати икону значи уништавати доказ да човек надилази овај свет зато што је човек икона Божја. Ради ли се ту само о физичком уништењу? О ономе које су огњем и мачем спроводили иконоборци пре хиљаду и две стотине година?

Мислима да су ови данашњи иконоборци опаснији, они који хоће икону да издвоје из пуноће Цркве. Шта је икона? Она је показатељ да је неописини, превечни Бог, постао описив. А иконе Светитеља – доказ да се тај лик превечног Бога осликао и на онима који су пошли за Њим. Али нови иконоборци то не верују. И пошто своје неверовање хоће да наметну онда се боре против иконе на нов начин – извлаче је из пуноће Цркве. Изучавају је као што изучавају инсекте и фосилне остатке. Траже у њој естетику – да би порекли њену истинску лепоту, поштују је због старине-да би потпуно омаловажили смисао свештеног предања. Војнички постројавају иконе по галеријама и музејима да би одрекли да су оне део пуноће Цркве, да оне имају једну другу реалност од реалности свих музејских зидова или још сивљих „плавих капела“. Речју – скрнаве лик. И одвајају свет од иконе као призива на истински живот.

Није ово једини план на коме нови иконоборци бију битку. Један други, много моћнији удар задају они истинском људском лику и тајни његовој. Ево погледајмо како приказују милионе ликова по часописима, детерџентима и сапунима. Са свих страна на нас се смеше неки несрећни имбецили и хоће да нас убеде да је то човек. Да је то лик. Колико море ликова они користе да у њему утопе и загуше људски лик. Колики милиони сматрају за највећу срећу да учествују у овом васељенском скрнављењу човека тиме што ће и њихово насмејано лице, са неког сапуна, сведочити да не верује да је човек створен по образу Божјем.

Откуда и те идеје о клонираним људским бићима ако не отуда што је прави људски лик потпуно заборављен? Да ли они који хоће да клонирају мисле да можда могу да умноже, да понове неког пророка Божјег, или пустињака, искуственог познаваоца небеских тајни, или мученика за веру Христову? Не, него они хоће да клонирају исте онакве имбециле какви нам се смеше са насловних страна, униформисане у својој имбецилности, оне који немају лик. Лик не могу да клонирају јер је лик непоновљив. Он се даје једном, у времену и за вечност.

Али нови иконоборци, или назовимо их својеликоубице, хоће да истисну тај лик из свести и из стварности. Јер, како неко рече, копија тежи да уништи оригинал, да би сама била оригинал. И ружно не воли да види поред себе лепо, да би само мислило да је лепо и да се не види његова ругоба. И хоће да наметну духовно опустошени лик као планетарни императив. И да сасеку сваки онај који и мало вири из ове минијатурне прокрустове постељице, прављене по мери мајмуна, а не човека.

И не треба бити неки пророк да се види да ће ови што клонирају прво пробати са клонирањем мајмуна, пре него што крену са клонирањем човека. Да би показали да је то једно исто. Да не постоји лик.

И пошто ова васељенска лаж о непостојању лика и непостојању истинског живота захтева свеопште поклоњење, или идолопоклоњење, у њој се не штеде ни читави народи.

Ето баш данас је три године од када су светски претварачи људи у насмејане жвакаче гума и испијаче кока-коле пожелели да наш народ сатру, јер се није уклапао у ту слику идеалног имбецила новог доба, јер није имао исти лик. Никад нећу заборавити како нам је амерички публициста и пријатељ српског народа Томас Флеминг, на годину дана пред бомбардовање говорио: „Људи бомбардоваће вас! Ви нисте свесни колико сте им трн у оку са вашом патријахалношћу, са вашом побожношћу, са вашим ликом који вам не дозвољава да се уклопите у програме новог човека и новог друштва. Они могу да одахну тек кад буду видели да вас више нема, духовно или физички.“

Очигледно је да је бомбардовање престало само на физичком плану. На духовном оно ће трајати све док постоји лик, све док и једна икона буде позивала на усхођење, све док се и једној филеримоси буде борило за божански, а не неки други идентитет.

Приредила Слободанка Грдинић

Pin It on Pinterest

Share This