Руски Архиепископ Евлампије (Пјатницки)
Отворена је капија у пост; арена уздржања лежи овде пред нама. Будимо се ватреном ревношћу и тако ћемо примити Божју милост да угасимо горући пламен наших преступа.
(Јутрење, трећа ода)
Када путници крену на далеки, тежак и опасан пут, обично се осврну на пут који је пред њима и на опасности и невоље које их чекају; и усредсредевши се на главни циљ свог путовања, штите се разним саветима, упозорењима, потребним намирницама и средствима.
Чеда свете Цркве која се старате о вашем спасењу! По гласу свете Цркве, ми се сада припремамо да ступимо на велики пут Свете четрдесетнице. И ми треба да скренемо поглед на пут који је пред нама, постављајући своја места на циљ којим нас света Црква, наш истински учитељ и путоказ на небо, уводи у велики труд поста; да се припремимо да са пажњом уђемо у њега, да будно корачамо и употпунимо га спасоносним плодовима.
Велики је пут који је пред нама, како по дужини, тако и по значају духовних трудова које нам Црква заповеда. Ово време нам је посебно прописано за сећање на трудове Спаситеља нашег, Његов четрдесетодневни пост и Његово спасоносно страдање, да бисмо се и ми, колико год је то могуће, угледали на самопожртвовање нашег божанског Установитеља подвижничког подвига. Тако је Он Пресвети безгрешан, и Он је Бог наш, Господ и Творац, и постио и молио се за нас, гладан и жедан, носио искушења од ђавола, туговао, сузе за нама проливао, и најзад страдао, био распет и на крсту завршио свој живот ради нас. Како да ми грешници који у себи носимо осуду, ради сопственог очишћења не тугујемо, отежавамо, обуздавамо своје грешне склоности, навике и страсти које непрестано распршују снаге наше душе, слабе физичку снагу, кваре достојанство нашег духа, и неприметно нас све даље удаљава од истине и доброте, од вечног добротвора нашег — Бога? Ако у овом времену посебно посвећеном душеспасоносном труду не пођемо за Спаситељем својим на Његовом крстном путу, ако не тугујемо са Њим, не будемо учесници у самом делу Његових спасоносних страдања – онда каквим ћемо уснама да се дотакнемо Његовог прободеног ребра, како ћемо целивати Његове животворне ране, са каквим осећањем ћемо се поклонити пред Његовим страдањем, и како ћемо осетити радост Његовог светлоносног Васкрсења?
Четрдесетодневни пост је за хришћане свето време духовног труда. А света Црква нас је од младости наше толико навикла да гледамо на њега, да често и сами чекамо ово време за испуњење наших добрих намера, да би се у ово тихо и спасоносно време у луци окупили они који су бурама, они који су болесни могли би бити излечени од својих рана, а они који су изгубљени у заблуди могли би пронаћи прави пут и постати постојани на њему.
Зато света Црква, као мудри родитељ, постепено нас води ка духовном савршенству, али и знајући нашу склоност ка греху, посебно нам у овом тренутку прописује пост ради очишћења тела и телесних чула; прописује нежну и скрушену молитву за очишћење нашег духа и унутрашњих чула; прописује тишину и усамљеност, да бисмо се у одрицању од светских говора несметано приближили Богу; и на крају, прописује покајање и спољашње исповедање грехова, како бисмо са истинским кајањем и чистом савешћу, одбацивши од себе своје бројне грехе и безакоња, помирили се са Богом, трудили се да достојно ходимо пред Њим у свим добрим делима и стекли један дух са Господом, стицањем Његових спасоносних страдања и животворног Васкрсења.
И тако, на самом улазу на свети пут, чистим срцем припремимо се за труд поста по снази, да би самоуздржањем очистили и своја спољашња и унутрашња чула; и замолимо Господа да нас учврсти својом благодатном силом, како би што више исправио и исцелио сваког од нас од болести душе, немоћи срца која највише помрачује наш ум, квари наше срце , и производи неред током целог нашег живота и у свим нашим делима. Уз Божију помоћ, са овим расположењем треба да кренемо на пут који је пред нама!
Али да бисмо спасоносни пут уздржања и очишћења завршили плодовима благодати, као деца послушања морамо да оставимо по страни све несугласице и склоности противречности, сваку осуду и аргументе против ближњег, а посебно сваку охолост и непријатељство, а у духу кротости, мира и љубави да уђемо у труд који предстоји. Духовна активност није као физичка активност. То се ради у дубокој самоћи, уз јаке напоре и спољашњи мир. Али са унутрашњим непријатељством и дисхармонијом не можемо учинити ништа плодно. Само у јединству љубави и мира можемо истински служити Богу љубави и мира. Мир и слога на путу поста учврстиће нас у трпљењу, олакшаће нам трудове послушања, учврстиће нас у осећањима смирења и нахраниће у нама дух молитве. Са безазленим лицима стајаћемо пред лицем Господњим, и у личној, домаћој и заједничкој молитви у цркви, и са осећањем наде смело ћемо клицати Оцу небеском: О Оче небески! Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим.
Кренимо радосно на пут поста као на пут благодатног просветљења ума, очишћења срца, утврђивања добре воље и исправљања слабости и опсесија које у нама владају; укрцајмо се са надом у Бога, са дубоком пажњом према себи, са добром одлучношћу духа за свако добро дело пред Богом; укрцајмо се са међусобним миром и љубављу. Тако довршавајући пут светог подвижничког труда, удостојићемо се благодаћу Христовом, чистим срцем да поздравимо радосни дан Васкрсења Христовог, да у свом унутрашњем смислу чујемо сладак глас Васкрслог Господа, да поздравимо свакога радошћу Христовог Васкрсења, и у дубини нашег духа да осетимо зачетке блажене радости сопственог будућег васкрсења.
Управи нас, Господе, на свој пут, и дај да идемо у истини Твојој. Амин.
Извор: Оrthochristian
Превела Љиљана Поповић
