Свети Сава и његов отац Свети Симеон – један као оснивач аутокефалне Цркве, а други као оснивач самосталне државе – заиста су непролазна мјера нашег историјског постојања и историјске стамености. И уистину је јединствен случај у свим европским народима да се духовна и историјска судбина једног народа утемељи на двије личности, два Светитеља – на оцу и сину. Нема сличног примјера у читавој европској историји: да се судбина духовности и духовне историје једног народа утемељи на једном човјеку, једној личности, а да се судбина државе и државотворности истог народа утемељи на другом човјеку, другој личности, а да, притом, и један и други буду Свеци Божији!
Јединствен је случај, не само у Европи него и у свијету, да на светости сина, подвижника и духовника, епископа равноапостолног, и на светости његовог оца, државника и државотворца, почива један народ и сва његова историјска судбина; да светодуховско сагласје Светог сина и Светог оца – оца који тјелесно рађа сина и сина који духовно рађа оца – утјемељује Богом благословено сагласје Цркве и државе.
И на том двоједном темељу почива све оно што је свето и честито у нашој Цркви и у нашој држави, у нашој историји кроз вјекове било и остало. Оно је, у ствари, свето и честито само утолико уколико је израсло и провјерено тим двоједним светим темељом. Кад год је наша држава одступала од тог изворног сагласја, када се откидала од тог двоједног темеља, када је губила из вида тај свети двоједан путоказ, скретала је са свог правог пута на историјске странпутице и беспућа.
Срећом, Црква никада није скренула са тог светосавско-светосимеоновског пута, и поред свих наших слабости, недостатака и мана људских. Држава је, у неким периодима историје, ишла тим путем, некад је и скретала са тог пута, али је, прије или касније, увијек морала да се враћа, јер за српски народ нема другог пута, осим тог светосавско-светосимеоновског пута, и нема другог путеводитеља, осим тог двоједног путеводитеља: Светог оца и Светог сина – Симеона и Саве.
Митрополит Амфилохије
