Select Page

Дио из бесједе блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорене 1. децембра 2013. г. у Храму Светог Симеона Мироточивог у јужном Чикагу, поводом 900-годишњице од рођења Светог Симеона Мироточивог

–  Многе су врлине Светог Симеона Мироточивог, али има и једна од врлина која њега краси, а ријетко кад краси људе који су имали власт као што је он имао, који су били владари као што је он био, јер обично је власт она која учини људе гордима и надменима, а гордост и надменост нису врлине дароване од Бога. Свети Симеон Мироточиви је поред многих других врлина имао посебну врлину бескрајног смирења и смиреноумља. То показује и његов живот, то показује и његово одрицање од престола 1196. године, то показује и његово облачење у монашку расу: од Стефана постао је Симеон, то показује и његов смирени одлазак у Свету Гору заједно са сином му Савом. То потврђује и једно предање које сам чуо у Светој Гори, које није нигде записано, а чуо сам га од једног дивног Грка јеромонаха, у пустињи светогорској. Каже он како је запамћено, кад је Свети Симеон дошао у манастир Хиландар и примио монашки чин, да се он понашао у манастиру као сваки други најобичнији монах, није тражио за себе никакве привилегије, иако је то могао да тражи од свога сина који је био игуман манастира Хиландара. А обичај је у манастиру општежитељном, па и у манастиру Хиландару, да игуман увијек даје послушања, како се то каже монашким језиком, братији. Тако је Свети Сава рекао своме оцу, владару и жупану Србије: „А ти, старче Симеоне, ти ћеш сјутра да чуваш стоку (имали су мазге у манастиру), тамо ван манастира према мору, тамо гдје је манастирско имање. Па када зазвони звоно за заједнички ручак братски, ти нећеш доћи на ручак него понеси са собом у торби маслина и хљеба, и соли и лука, и шта буде припремљено. А онда кад чујеш звона, тамо гдје чујеш тамо сједи прекрсти се и обједуј.” Старац Симеон одговори: „Нек је благословено, оче игумане”, и поклони се пред њим. Идућег дана по послушању он је кренуо за стоком. А Свети Сава се попео на високи пирг манастирски, да види хоће ли његов отац – владар који је био страх и трепет на Балкану – хоће ли он испоштовати оно што му је заповјеђено. Кад су зазвонила звона за заједнички ручак братски, видео га је како вади из торбе једно платно па га распростире по земљи, па онда вади из торбе хљеб и маслине и оно друго што је било у торби, како стоји и моли се Господу и како је кренуо да сједе да се послужи. Онда га Свети Сава викне са куле: „Старче Симеоне, ако ниси могао без платна и без убруса, онда ниси требао да долазиш овамо и да напушташ свој престо.” А овај ће повући оно платно, онај столњак који је био поставио по земљи, па ће да каже: „Опрости, оче игумане.” Просула се храна његова по земљи, по трави. А Свети Сава побјегне са пирга у сузама. Заплакао се Свети Сава видјевши како је дубоко смирење засијало у срцу старца Симеона.

Ево, дакле, један од примјера који показује каквим је путем ходио и какав је био старац Симеон на смирењу и на служењу, и зато није ни чудо што до данас, међу многим владарима и нашег народа и других земаљских народа, ми посебно њега спомињемо и њему у част подижемо храмове, и непрекидно се враћамо његовој личности, његовом дјелу, његовом великом и значајном подвигу, који је одиграо судбинску улогу у животу нашега народа. Ишао је и ходио путем који води у живот вјечни и зато поводом 900-годишњице његовог рођења сјетимо се и непрекидно се сјећајмо старца Симеона, а посебно у овом нашем времену када је поново онај народ кога је он објединио, коме је створио заједничку државу, објединио дом, када се тај народ поново ево нашао да губи своју заједничку домовину. Да се губе и отимају од њега они основни и суштински дијелови његове државе као што је Косово и Метохија. Када су великаши, како каже Петар II Петровић Његош: „Проклете им душе, на комаде раздробили царство“, оно царство које је утемељио Свети Симеон Мироточиви. Зато је изузетно значајно, посебно ове године, да га се сјећамо и да се подсјећамо на онај пут којим је он ходио и на који је и нас призвао.

Pin It on Pinterest

Share This