Izaberite stranicu

Светa литургијa одслужена је јутрос у подгоричком Храму Васкрсења Христовог поводом Задушница.

Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма, уз саслужење протојереја–ставрофора Далибора Милаковића.

Након заамвоне молитве, одслужен је парастос за све православне хришћане који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни, а потом се сабранима обратио началствујући протојереј Никола Пејовић.

Прота Никола је подсјетио да смо подложни смрти кроз наслијеђену природу праоца Адама, нагласивши да се управо у Цркви као матици и материци рађамо за живот вјечни и непролазни:

,,У храм Божији долазимо са пажњом, љубављу и вјером. Данас смо се помолили да Господ упокоји душе наших упокојених јер оно што су они данас, то ћемо ми бити сјутра. Умиремо јер имамо Адамову природу коју смо наслиједили рођењем и сваки који је рођен на овој земљи мора кроз врата гробна да прође и зато долазимо у цркву јер је она матица и материца у којој се рађамо за живот вјечни и непролазни. Зато нема ништа важније од молитве, цркве, пажње, вјере и љубави које приносимо.”

Он је затим указао на чињеницу да се у цркви не учимо да живимо само пролазним животом, већ како да живимо једни са другима у заједници са Богом.

,,У цркви се учимо да живимо не само овим пролазним животом и да завршавамо неке своје земаљске обавезе, него се ту учимо како да живимо једни са другима у заједници са Богом, да слушамо ријеч Божију и да слушамо једни друге и да носимо бремена једни другима, да слабости носимо једни другима и да Бог позна да смо Његова дјеца. То што приносимо ово кољиво, то значи да вјерујемо у Јеванђеље Христово, а оно каже да је човјек као зрно које ако не падне у земљу и не распадне се неће дати ни видјети плода. Ето одговора зашто ми људи и даље умиремо и зашто смрт још увијек влада у овоме животу. Тако је исто и са нашим земаљским тијелом које одлази у земљу од којег га је Бог саздао, а душа се враћа Богу у коју је Бог удахнуо живот и тако је постала душа жива”, бесједио је прота Никола.

Даље је подробније појаснио зашто приносимо кољиво, свијеће и зашто се све освештава вином током помена и парастоса за упокојене.

“Не кувамо само обичну пшеницу, него је засладимо јер вјерујемо у сладост Царства небеског, приносимо и ове свијеће јер такво треба да буде и наше стајање пред Богом, усправно и свијетло, да се свијетли свјетлост наша пред људима, да људи виде наша добра дјела и прославе Оца нашег који је на небесима, а све то благосиљамо овим вином које није ништа друго до симбол Христа Бога нашега који је крв Своју пролио за нас и наше спасење.

Нека би Господ примио наше молитве и упокојио све наше сроднике, свима вама који сте изгубили неког вама драгог, нарочито ако је то у неким младим годинама, да Бог подари утјехе и вјере у поновни сусрет и поновно виђење, јер црква је мјесто гдје се поново сусрећемо са другима, али не само живи са живима, него и ми живи са упокојенима у духу, у срцу, унутра у нама гдје је Царство небеско, гдје смо сви сабрани око Христа побједитеља смрти и дародавца вјечнога живота”, пожелио је напослијетку протојереј Никола Пејовић.

Текст & фото: Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This