Дио из бесједе блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорене на Задушнице, 22. фебруара 2014. године, у манастиру Орахово у Црмници
Све што се догађа на земљи, сви они који се овдје на земљи рађају и при том пронађу онај прави пут који води животу вјечном, све то остаје, не ишчезава, уткива се у њедра Божија, вјечна и непролазна, обасјано љепотом лица Божијега, силом Божијом. Зато се ми молимо за све оне који су се од Адама до данашњега дана, упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Велики је то дар Божији, велика је радост сазнање да ништа од онога што Бог ствара на земљи не ишчезава. Мијења свој вид, мијења своје мјесто боравка, промијени из овога живота у онај вјечни, непролазни, и све се сабира Божанском руком у једну Свету неразориву и вјечну заједницу, зато се и слика рука Божија која држи у себи душе праведника. Праведници и они који су се упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни у добрима Божијим ће почивати. Зато је Црква Божија основала и утврдила у свом литургијском поретку ове молитвене свечаности зване Задушнице.
Ово су Задушнице којима се припремамо за Велики свети четрдесетодневни пост, за прослављање Христовог Васкрсења. Сјећамо се душа и бића свих оних који су се кроз вјекове, исповједивши Христа за јединога Бога и Спаситеља свога, подвизавали, који су се трудили да послуже Богу и да Му угоде. Сјећамо се и знаних и незнаних, и старих и младих, сјећамо се и оних који су страдали и оних који су у подвигу и молитви и трпљењу, пролазили кроз овај живот. Велики је то дар Божији који је дат нама, који је дат Цркви Божијој, да памтимо и да се сјећамо, призвани да се сјећамо свих од памтивијека упокојених.
Само је Црква она која никада и ништа не заборавља. Њено памћење није, просто, људско памћење. Њено памћење је Божије памћење. Бог је онај који све памти и све зна. И Бог је онај који нама даје тај дар да и ми памтимо и појемо ону дивну и чудесни пјесму: “Вјечнаја памјат“. Вјечно сјећање, вјечно памћење може само бити и постојати тамо гдје постоји вјера у живога Бога, гдје је присутан Бог и Божанска сила, и гдје постоје они који то Божије памћење приме у себе и њиме се продубе, прошире, и њиме се обнове.
Тако и они који су себе уградили у ову светињу, који су градили ову светињу кроз вјекове, чије су ноге прелазиле њен праг, који су овдје приносили бескрвну жртву Господу као принос, и који су себе приносили као миомирну жртву Господу на дар, сви они заједно са нама су у овој светињи, и ми заједно са њима, а међу нама и са нама сам Господ, као што и говоримо када цјеливамо хљеб и када дарујемо цјелив Божији једни другима: Христос посреди нас. Јесте и биће.
Управо Он који је Емануил, који је са нама Бог, Он је тај који нам даје све дивне и чудесне дарове, дајући нам и свој живот, и себе као вјечни и непролазни живот. Који нам даје и обнавља нас управо том својом Божанском силом и обнавља нас својом врлином, призивајући нас на подвиг покајања, на подвиг служења Њему свим срцем својим и свом душом својом, и уводећи нас у пречасне дане Светога и великога четрдесетодневниог поста. Њему Господу нашем, дивноме у светима својим, предивноме у Цркви својој, нека је слава и хвала, у вјекове вјекова, амин!
Транскрипт: Весна Девић
