Select Page

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Сретење, 14. фебруара 2010. г. у Цетињском манастиру

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас, драга браћо и сестре, прослављамо два велика догађаја у историји неба и земље, у историји рода људског, у историји нашега људскога спасења. Такође данас, ове недеље, започињемо један велики празник –
припремамо се за почетак Великога и Светога поста, поста који није ништа друго него припрема за прослављање непрекидно и радовање тим двама догађајима: догађају Сретења и догађају Христовог Васкрсења. Најдубља чежња свих људи свих времена, и оних најпростијих и оних најумнијих и најученијих, је била како и на који начин се срести са Богом, како и на који начин видјети лице Божије. Све људске туге и све људске патње и све оно што је човјек кроз историју радио имало је, свјесно или несвјесно, садржало је у себи ту жељу, и тај циљ – како видјети Бога, како се с Богом срести, како Бога загрлити, како наћи Бога. Човјек као словесно, као разумно биће зна да све што се са њим догађа овде на земљи од рођења до смрти и све оно чиме живи и са чим се сусреће, да ако се не просвијетли и ако се не освијетли, осмисли тим сусретом, сусретом са Оним Који је Творац неба и земље, Који је изњедрио човјека, изаткао га у дубинама земље, у утроби материној, Оним Који је Почетак и Који је Крај, Оним Који је Свјетлост истинита и Живот истинити, ако Њега не сретне, ако се са Њим не види, онда људски живот и живот овога свијета нема смисла, нема значења. Е, управо дакле то свето сретење Бога и Човјека, сретење Исуса и Симеона Богопримца, то примање у своје руке у свој загрљај Христа Бога од Дјеве рођенога, у осми дан по Његовом рођењу од стране Симеона се догодило на овај свети празник Сретења, кога данас прослављамо, управо зато што је сутра почетак Великог поста, па га је Црква премјестила на данашњи дан, да буде прослављен достојно тај свети догађај.

Симеон Богопримац, за кога постоји оно дивно предање како је у своје вријеме преводио књигу Пророка Исаије са још 70 преводилаца са јеврејскога на јелински језик. Преводећи је наишао на онај стих који гласи: „И дјева ће зачети и родиће сина и надјенуће му име Емануил.“ Он је, видјевши ту ријеч у јеврејском језику, помислио – „Како је то могуће да Дјева зачне?“, па је хтио да напише „Млада невјеста, млада жена ће зачети“ и онда му се јавио Господ и рекао: „Преведи и напиши онако како пише, а ево ти обећања да нећеш умријети све дотле докле не видиш и не сретнеш онога о коме је прорицао пророк Исаија.“ И тако се и догодило: дочекао је дубоку старост Симеон старац и Богопримац и ево управо смо чули у светом Јеванђељу како је у осми дан донијето дијете да буде обрезано и како је Симеон Богопримац изговорио оне ријечи које ми непрекидно понављамо до данас и понављаће их Црква Божија до краја свијета и вијека: „Сада отпушташ у миру слугу свога Господе, по ријечи Твојој, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа. Свјетлост на просвећење незнабожаца у славу народа Твога Израиља.“ Свјетлост га је обасјала, Свјетлост која је рођена од Пресвете Дјеве, вјечни Господ и он је изговорио ове ријечи и посвједочио истинитост тежње светога Пророка – срео се са Господом, загрлио је Господа. А ако је иједан човјек имао тај дар да загрли Господа онда има наде за све људе и за све земаљске народе да се сретну са Господом.

Црква Христова у коју се ми крштавамо није ништа друго него је мјесто сретења нашег са живим Господом и непрекидног сретања. Мјесто гдје се ми припремамо, као што се Симеон Богопримац припремао, да и сами постанемо богопримци. Да примимо Господа вјером, надом и љубављу. Да се усели Господ у наше срце, у наш ум, у нашу душу, у наше тијело, у наше биће, у наш живот, у живот овога свијета. Да се усели Господ и сила Његова пуна благодати и истине. Да се усели у нас она свјетлост која је засијала – и то је онај други догађај, велики, свети догађај! – која је засијала из Христовог гроба на дан Христовог Васкрсења. То Васкрсење ми прослављамо сваке недеље, непрекидно славимо Васкрслога Господа од Дјеве Рођеног, од Симеона Богопримца у наручје примљенога.

Свети пост – припрема за сусрет са Господом

А овај Свети пост, ова пучина морска, како је називају свети пјесници, коју треба да препливамо, није ништа друго него је наша припрема, наше спремање да се сретнемо са Господом. Зато ћемо вечерас и читати оне дивне ријечи светог пјесника и изговарати пјевајући Господу: „Благодат твоја Господе засија, просветљење душа наших. Ево вријеме благопријатно, ево вријеме покајања! Одбацимо дјела таме и обуцимо се у дјела свјетлости да би препливавши велико море поста достигли да прославимо и Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа, Који је спас наших душа и освећење и просвећење нашег живота“. Да одбацимо дјела таме и да се обучемо у дјела свјетлости, ријечи су светога пјесника које је записао први Свети апостол Павле и њих смо данас чули из његове Посланице – Одбаците дјела таме и обуците се у дјела свјетлости. Оно што помрачује нас људе то је прво несавршенство наше природе. Оно што помрачује још и дубље наш ум, срце и душу то је наше отуђивање од Бога, удаљавање од лица Божијега, губљење вида за ту свјетлост којом нас је Бог обдарио родивши се од Пресвете Дјеве, сусревши се са својим савременицима док је на земљи живио, васкрсавши из мртвих. Та свјетлост Божија је оно чиме ми дишемо и живимо и ради чега живимо и ради чега дишемо. Та свјетлост је она која је засијала из гроба на дан Христовог Васкрсења тродневнога, то је она свјетлост која је обасјала Симеона Богопримца, то је та свјетлост на коју нас призива Црква Божија да је задобијемо ослобађајући се од страсти, од гријеха, од свега онога што помрачује зенице наше душе. И зато је Света Црква установила овај Свети пост, четрдесетодневни пост, како би се у току тога Поста уздржавали не само од хране тјелесне која оптерећује човјекова чула, него да би постили и тјелесно и духовно. Да би одсјецали од себе све оно што нас помрачује, што нас удаљује од Господа, од сусрета са Њим. Да се ослободимо свих страсти, од огреховљености, од помрачености ума, оскрнављености срца, да се помиримо једни са другима да би нас небески мир обасјао. Да се помиримо са Господом, да се испунимо оним што нам је Бог подарио, што нам је Господ обећао и да се тако припремамо и припремимо за сусрет са Господом не би ли и ми постали богопримци као Симеон Богопримац, примајући кроз покајање, очишћење, исповјест и помирење, примајући тијело Господње на начин на који га је Симеон Богопримац примио, примајући га у тајни Причешћа. И кроз то примање Господа да постанемо заиста истински прави богопримци.

Зато радујмо се што нам је Господ подарио велика два страшна догађаја, судбинска догађаја за небо и земљу и за људски род, сва створења видљива и невидљива. Подарио нам дар сретења, могућност да се са Господом сретнемо и обасјао нас свјетлошћу богопознања, познања Христа Господа свјетлошћу Његовог Васкрсења. И припремимо се да препливамо ову дивну пучину Великога поста постећи тјелесно, а постећи и духовно. Спремајући се да се са Господом сретнемо, да Га прославимо својим животом, својим дјелима, радујући се Његовом Васкрсењу и нашем васкрсењу и радујући се сусрету са Њим, Господом нашим, Коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Часопис „Светигора”, бр. 206

Pin It on Pinterest

Share This