Select Page

Светосавска бесједа протојереја Душана Биговића о Савиндану, Цетиње 2023. године

Нека је благословен Бог наш и нека су благословене оне свете душе које одредише ово и друга годишња славља у част Светог Саве Првог архиепископа српског.

Празници су зато и дати човјеку да предахне од онога обичног и свакодневног и да погружавајући се у молитву и подсјећајући се на велика дјела Божија, прибере снагу за пут дање жртве и даља уздизања. Опште је увјерење да се савремени човјек забавља, а не слави, разгаљује али се не радује. Послање Цркве јесте да пружи дар празника, љубави, радости и заједнице, богатство празновања живота, које је Бог утиснуо стварањем, обновио спасењем и продужио Црквом својом.

Стари је обичај војсковођа да пред битком говоре војницима о прошлим побједама и да их тако храбре и одушевљавају за нове побједе.

Тако нам света Црква из дана у дан предлаже свете догађаје и свете људе, да нас подсјети да не заборавимо, да нас охрабри да не клонемо, да нас загрије да не охладнимо, да нам отвори вид духовни да не заслијепимо, и у слијепилу се предамо непријатељу. Отуда црквени празници нијесу само годишњице историјских догађаја, него понављање самих догађаја у живим догађајима вјере, имају прошлост, садашњост и будућност.

Поклоњење Богу не понижава човјека већ усавршава његово биће и уздиже из славе у славу. Кад прослављамо свете Божије људе, ми не чинимо њима част, њих је Бог прославио, ми себи чинимо част. Уосталом, наша похвала њима и није потребна.

Кроз историју је било истакнутих људи који су хтјели да усреће свој народ. Имали су пред собом добар циљ. Али су скоро увијек том циљу ишли пријеким и стрмим путем, скоро увијек су се хватали мача и насиља. И тако њихове замисли обично би се сурвале заједно са њима. Умјесто очекиваног добра доносиле су свијету само још више мука и страдања, стога је давно речено пут у пакао је поплочан добрим намјерама или нама познатије: „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом“.

Свети Сава је хтио да усрећи свој народ, али је узео један други пут, пут благог успона, мирио је, подизао, зидао, просвећивао, и његово наизглед скромно дијело остало је и траје кроз бурне вијекове. Најприје, Свети Сава је од оних ријетких људи који су схватили да све драгоцјене ствари у свијету леже скривене дубоко у осами и ћутању. У тој осами и ћутању схватио је колико је свијет јефтин а Бог скуп.

Умјесто да влада – изабрао да служи.

Све од Раса па до Атона ђе је власи оставио, све од Синаја и Јерусалима па до Трнова, Свети Сава је сабирао искуство подвижника, отаца и учитеља; искуство Ћирила и Методија и Свете Горе, али и искуство Јерусалима, Атине и Рима, и на најбољи начин пресадио у земљу отачаства свога.Тај рукосад Светога Саве, примио се и плода донио у складу са историјским околностима и душевним склоностима српскога народа. Свети Сава је знао да је црквена историја искључиво историја њеног сусрета са свијетом. Свети Сава је од оних ријетких који нити у име најузвишенијег циља не прави компромисе са злом; готов је да за добру и праведну ствар поднесе личну жртву; то и даје његовим дјелима величину и трајну вриједност. Главно дјело Светога Саве је у томе што је повезаo у небесну хармонију и запојио Духом Божијим све народне установе у једну органску живу цјелину.

О Светом Сави сви знамо по нешто, а нико све. Набројити сва доброчинства Светога Саве – предуга би била бројаница.

Споменимо се:

  1. Савине цркве
  2. Савине отаџбине и династије
  3. Савине просвјете
  4. Савине породице
  5. Савиног манастира
  6. Савине болнице
  7. Савине књижевности
  8. Савине умјетности

Цркве и црквене организације било је и прије Светога Саве, али је Свети Сава створио једну самосталну црквену организацију са народним свештенством, народним језиком, народним обичајним изразом своје вјере. Народна црква има оправдање у Јеванђељу гдје Спаситељ заповиједа апостолима: Идите и научите све народе.

Држава и династија било је и прије Светога Саве, али народна црква изискује народну династију у држави. Свети Сава је установио династију која је и по крви, и по језику, и по отаџбини, и по вјери, и духу, и моралу и обичајима, у потпуном сродству са народом. Свети Сава је стварао народну државу, а не империју. Државу која је била као плот око цркве. Створио је државу која служи потребама народа, а не народ који служи интересима државе. Створио је аутентичну и отворену српску културу.

Свети Сава је стварао свету, а не велику државу.

Просвете и школе било је и прије Светога Саве, уосталом знање се може стећи и ван школе, али за Светог Саву народна просвета је у нераскидивој вези са народном црквом и вјежбаоница у врлинама гдје стечено знање мора служити за добро своје и добро народа.

Породице и породичних веза било је и прије Светога Саве, али је Свети Сава најприје своју породицу осветио и натопио православљем; његов отац Стефан Немања постао је смирени монах Симеон, мајка Ана монахиња Анастасија, брат му Стефан Првовјенчани замонашио се и добио име Симон, немирни Вукан покајао се, замонашио и добио име Јован.

Да није било Светога Саве за Стефана Немању и многе друге знали бисмо из уџбеника историје, али не из календара Цркве.

За све области народног живота; од Цркве, школе и државе, па до бриге о болеснику у некој манастирској болници, Свети Сава је оставио прецизну скалу вриједности: Бог изнад свега, а човјек и његове потребе – испред свега.

Ако живимо у свијету који је зрио за пропаст или за озбиљан препород,

Ако се свим силама трудимо да не будемо своји,

Ако је прошлост замагљена ,а будућност неизвјесна,

Како да преживимо на развалинама садашњости?

Да живимо сви у слози Свети Саво ти помози!

Pin It on Pinterest

Share This