Медитерански дух светосавља

Проф. др Душан Крцуновић, Светосавска академија, Тиват, 30. јануар 2023.

Светосавска култура припада амбијенту медитеранске Европе у којој се живот увијек одвијао између копна и мора, баш као и живот Светог Саве који је волио море. Нарочито овај дио нашег мора са кога је и почела државна и духовно-културна историја српског народа. На самој морској обали, у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци, Свети Сава је поставио сједиште зетске епископије, а касније Митрополије црногорско-приморске, недалеко је била и једна од прес­­тоница старе српске државе и вла­дарског двора. Ту је и мјесто на коме је настао најстарији „Иловички препис“ Номо­канона или Законоправила Светог Саве, гласовитог зборника црквених и државних правних прописа, насталих 1219. године, једва четири године након британске Magna carta libertatum или „Велике повеље слободе“ која се сматра почетком европске парламентарне културе. Руски назив за то светосавско црквено-државно правно дјело – спрам чијег обима и правног значења Magna carta дјелује готово као његов истргнути лист – био је Крмчија или Књига кормилара. Tај назив је сасвим одговарао везаности Светог Саве за море и „наутичкој“ намијени Законоправила за крмањење Црквом и држ­а­вом, са погледом на Христа као јединог сигурног ори­јентира на пло­видбеном путу српског народа, који се током своје историје суочавао са моћним струјама историје, пловећи са својом светосавском Црквом између опасних хриди разних сцили и харибди.

Њемачки философ Хегел писао je у свом дјелу Философија историје да је „европска држава истински европска само уколико има однос са морем“. То нарочито важи за однос са Медитераном, тим „морем између копна“ које је колијевка европске цивилизације, философије и демократије, али и теж­иште историје Старог свијета.

Сјетимо се да је медитеранским морем крстарио Хомеров јунак Одисеј, мучен нос­талгијом за завичајем; тим морем се кретао и Платон који је на својој фило­софској „другој пловидби“ открио наднебески свијет идеја и пожелио да оснује идеални град-државу, „калиполис“; тим морем је крстарио и мисионарио апостол Павле, неуморно проносећи Благу вијест народима приобаља. Упра­во је Свети Сава дао кључни допринос европском карактеру наше државне и културне традиције изводећи српски народ на позорницу свјетске историје и повезујући га са цивилизацијом медитеранске Европе и њеним народима. У очима тих народа немањићка држава уживала је углед јер су је посматрали кроз узорну и свестрану личност Светог Саве.

Достигнуће и завјештање Светог Саве никако се не могу објаснити само снагом овозе­маљс­ких прегнућа. Они су дјело личног духовног подвиж­ниш­тва једног човјека племичког поријекла који се, испуњен Божијом љубав­љу, повукао из свјета и одрекао удобности овоземаљског живота. Повлачење из свијета, та духовна пракса анахорезе, омогућава сваком подвижнику да страстима и материјалношћу непо­мућеног и од њих прочишћеног духовног погледа сагледа суштину тог свијета, чов­јека и људс­ке заједнице са становишта њиховог истинског назначења и спа­се­ња. Монах Сава који је постигао такав увид више није могао да остави свијет онаквим из каквог се повукао у монашки молитвени мир. Он је при­падао духовницима ри­јетког кова који одлучују да се врате у свијет и у њега унесу дотад не­виђену промјену и преображај, доносећи просвјећеност зајед­ници из које су потекли. Та двосмјерна динамика одласка и повратка, под­виж­ничка хо­до­чашћа и репатријације, обиљежили су живот Светог Саве и одреди­ли исто­ријски пут и карактер српског народа, његов етос.

Жеђ за духовним искуствима одводила је христоносног монаха Саву, Свете Горе, тог Перивоја пресвете Богородице – на мисионарска и поклоничка путовања широм Балкана, али и преко мора, у јужну Италију, Палестину, Сирију, Египат… Своја искуства преточио је у црквени, културно-просвјетни и државни подухват, риједак и у плејади очева оснивача великих нација и култура.

Мисионарска путешествија Светога Саве имају у себи нечега одисе­јевског, типично медитеранског. Одлазио је далеко од своје отаџбине, да би јој се поново враћао из љубави и бриге према свом отачаству и народу, према својој Цркви.

Свети Сава је равноапостолан, јер је попут Павла из Тарса са својих ме­дитеранских ходочашћа и пловидби доносио својој отаџбини и народу ис­кус­тва сусрета са Христом која су потом уграђивана у темеље онога што ће постати црквено-народна култура светосавља. Знамо да је Свети Сава био икона и заштитник нашег школства у коме је ревносно прослављан, баш као „херој књиге“, како га је назвао слависта Херман Вендел.

Медитеранска Европа је простор културног памћења, простор на коме су се разне вјерске и културне традиције, народи и језици гостопримљиво сусретали, водили дијалошку комуникацију и трговинску размјену и узајамно се обогаћивали, задржавајући притом свој национални и културни идентитет, своју неукидиву и несводиву посебност. У симболичкој равни, то управо значи да је отискивање на пловидбу медитеранском Европом увијек подра­зумијевало повратак у своје завичајно окриље. Тако се и Свети Сава упуштао у путовања морем и копном, али само да би се изнова враћао својој земљи и народу. То је слика медитеранског човјека и хришћанина који је homo viator, путник на путу ка небеској отаџбини, према којој самјеравамо свој овоземаљски живот и према којој се на крају отискујемо са ове наше земаљске отаџбине коју нам је Свети Сава учврстио у православној вјери и црквености и завјештао на брижно чување и стваралачко обдјелавање.

Суштина светосавског завјештања, његовог континуитета и плодотвор­ности, може се сажети у поруци самог Светога Саве: „држите Ријеч Божију и свету вјеру Христову“. Крајња основа свих наших завјета – од косовског па све до његошевског – управо је у том држању до Логоса, до Слова и Ријечи Божије, без обзира на тежину историјских и животних околности у којима се нала­зимо. Јер, само то нас чини народом од Ријечи и људима од Ријечи.

Треба ли рећи да савремена историјска ситуација није наклоњена све­то­­савском народу. Медитеранска Европа, која је толико присутна у кул­тури светосавља, одавно је потиснута у заборав. Тежиште свјетске историје данас је сасвим премјештено на  атлантску димензију, удаљавајући и саму Европу све више од њеног цивилизацијског поријекла у Медитерану. Сим­болика океанс­ког пространства атлантске Европе је обескоријењеност, беза­ви­чајност, пут незадрживог линеарног напретка, без повратка и сјећања на властите цивилизацијске коријене. Посљедице потпуног преба­ци­вања европ­с­ког тежишта са Медитерана на Атлантик посвуда су видне и осјетне у теж­њи западног свијета да путем технолошке моћи, економије и војно-инду­с­тријског комплекса оствари неоколонијалну доминацију и ције­лом свијету наметне једну, према вриједностима хришћанске културе изра­зито нетрпе­љиву глобалну, једноличну моноку­лтуру.

Али, ако судбина Европе и свијета – који се данас налази на курсу бродолома – са становишта савременог геофи­лозоф­ског промишљања, заиста зависи од обнављања сјећања на медите­ранску Ев­ро­пу као узоран примјер полифоније људских заједница, традиција и иден­титета који не угрожавају једни друге, који су несводиви једни на друге и који нису утопиви у безлични и апстрактни универзализам, онда култури светосавља припада важна улога у том пројекту будућности. Тим прије што је култура светосавља увијек била и најјача брана од империјалних варваризама, најбоља одбрана нашег цивилизацијског ид­ен­титета и слободе.

Зато, настављамо да његујемо светосавску културу којој своју при­падност потврђујемо и свједочимо хришћанским животом, моралним врлинама, тежњом ка друш­т­веним идеалима и вриједностима, слободи, правди и јединству – и све то са достојанс­твеном узвишеношћу врха Ловћенског тајновидца са којег пуца видик на земљу и море Светог Саве.