Select Page

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина Цркве Светог Ђорђа, Владан Дујковић, професор историје и Максим Војводић, народни гуслар, учествовали су синоћ, 3. јануара, у дијалошкој трибини у Светогеоргијевском дому под Горицом. Модератор трибине, чија је тема била „У сусрет Божићу“, био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Отац Мирчета је објаснио да је Божић један од највећих и најзначајнијих хришћанских празника, нарочито свечано слављен и поштован у Православној цркви, као један од великих дванаест празника. Казао је да је овај празник, по ријечима Светог Јована Златоуста, мајка празника, јер да се Христос није родио, не би било ничег другог што је Христос урадио, а урадио је све ради нас и нашега спасења и ми све то у Цркви празнујемо. Потом је говорио о историјату празновања Божића, али и других празника, у раној Цркви, као и о разлогу слављења Божића баш 25. децембра (по старом календару).

Поред тога, говорио је о припреми за празник, која се састоји из четрдесетоневног поста, што, између осталог, говори о величини празника, јер се људи и за све друге важне догађаје у животу припремају. Кроз сав период поста, Црква кроз богослужења, кроз химне и пјесме, вјерни народ припрема за празник. На самом почетку поста, празнује се Ваведење Пресвете Богородице, наглашавајући њену кључну улогу у рођењу Христовом, али и то да се она од малена припремала за ту велику Тајну.

„Многи су Божићни пост упоређивали са Старим завјетом, зато што је Стари завјет вријеме ишчекивања Месије и такође у току поста кроз богослужења, дане, празнике помињемо старозавјетне пророке“, казао је отац Мирчета.

Додао је да су нарочито интензивна богослужбена припрема која нас уводи у празник двије недеље пред Божић. „Оне се у црквеној богослужбеној терминологији називају Недеља Праотаца и Недеља Отаца, гдје нарочито помињемо старозавјетне праведнике, праоце Христове по тијелу, што ће рећи да нас Црква поучава да рођење Христово није било одједном, дакле да се историја спасења одвијала лагано, полако се род људски припремао да дође Спаситељ свијета.“

Посебно је нагласио да је Литургија центар прославе Божића, јер се на Литургији сједињујемо са Оним чије рођење славимо. Народни обичаји уљепшавају празник и чине га богатијим, и један су од начина да што љепше доживимо Тајну Христовог доласка, али се увијек треба враћати на суштину, јер само ако има те суштине, онда све остало има смисао. Подсјетио је да је управо такав однос према народним обичајима гајио Митрополит Амфилохије, који је свему добром што се чувало у народу нашао мјеста, пазећи да се свему да прави смисао и да то не скрене у неки правац који није хришћански и црквени.

Професор Дујковић на почетку се осврнуо на проблематику старог и новог календара, као и покретних и непокретних празника, истичући да је до 1919. године и у држави кориштен јулијански календар. Подсјетио је да су двадесете године прошлог вијека покушај реформе црквеног календара, што су неке Цркве прихватиле, док се неке још увијек служе јулијанским календаром. Казао је да су у периоду владавине Петровића све битне одлуке везиване за велике црквене празника. Примјера ради, књаз Никола када је одлучио да донесе Устав објавио је Лучинданску прокламацију, док се Уставотворна скупштина састала на Никољдан. Такође, у самом Горском вијенцу налазимо четири велика празника. Говорећи о самом прослављању Божића у доба Петровића, истакао је да највише записа имамо за прву половину деветнаестог вијека, када у Црну Гору долазе разни путописци. У њима се може наћи објашњење назива Божић, што је деминутив од именице Бог, док Бадње вече упућује на глагол „бдити“, јер се у Бадној ноћи није спавало. Такође је говорио о неким занимљивим народним обичајима и вјеровањима из тога времена. На примјер, обичај је био да богатији људи буду полазници сиромашнима, као би им могли однијети дарове. Три дана се трпеза није размицала и врата су била отворена апсолутно за свакога.

„На основу тих записа можемо да закључимо нешто што се у великој мјери очувало и данас, наравно ми живимо у 21. вијеку, околности, начин и ритам живота и свакодневног функционисања су се измијенили, али остала су нека кључна обиљежја исто као прије 200 година“, закључио је професор Дујковић.

Посебно занимљиви су записи о празновању Божића у самом владарском дому. Божић је био државни празник у Књажевини и Краљевини Црној Гори, и то је тако било све до настанка комунистичке Југославије. Сви државни чиновници су узимали учешћа у прослави. Сам Књаз је ишао по ловћенским шумама да бере први бадњак и празнично га проносио цетињским улицама. Оглашавале су се пушке, а оног момента када је Књаз налагао бадњак, пуцало се из топа, што је био знак осталим становницима да учине исто. Присуство читаве владарске куће богослужењима било је неизоставно. Од Цетињског манастира се потом литијски ишло до двора. Постојале су ситуације када је и дипломатски кор из православних држава учествовао у празновању.

„Имамо ситуације кад су, пошто знамо да је краљ Никола имао дванаесторо дјеце, и принцезе и принчеви гостили прост, једноставан и сиромашан народ на улазу у Двор, дакле свом том празновању дат је један изузетно хришћански дух и хришћанска црта и конотација“, испричао је професор.

Потом је говорио о маргинализацији религије послије Другог свјетског рата, која је некад била изразито репресивна. После вјекова црквеног живота, број атеиста је шездесетих година премашио педесет процената.

Максим Војводић говорио је о значају Божића у народној традицији, што се најљепше види у Његошевим стиховима „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!“. Казао је да се то што је у нашим народним епским пјесмама Божић празник који се највише велича, може тумачити са разних аспеката. Божић је празник који сједињава породицу, који сједињава људе око огња.

Такође је говорио о различитостима које постоје у начину празновања у разним крајевима Црне Горе, у зависности од тога како су људи вјеровали и мислили да треба. На примјер, најчешћи је обичај да се бадњак чува до Малог Божића, али у неким крајевима постоји и другачија пракса која налаже да се сачува до Јовањдана или Савиндана, па чак и до следећег Божића.

Осврнуо се и на значај гусала у нашој народној традицији. „Са аспекта гуслара када ви нађете у стиховима Ловћенског тајновидца Петра Другог Петровића Његоша, који је био прва особа једне државе, владар и владика, када у његовим стиховима нађете помен гусала, јасно вам је колики је њихов значај“.

Уз гусле је отпјевао одломак из „Мојковачке битке“ Радована Бећировића, једног од учесника саме битке, као и стихове Горског вијенца које изговара Игуман Стефан.

Отац Гојко на крају је захвалио учесницима, најављујући сљедећу трибину за двије седмице, на којој ће бити ријечи о Његошу, из угла људи који су се њиме бавили на философски и књижевно-теоријски начин.

Снимак читаве трибине на којој су учесници изнијели још много занимљивих и важних детаља везаних за сам празник и начин његовог прослављања можете погледати на јутјуб каналима Острог Тв Студио и Црква Светог Ђорђа под Горицом.

Лазар Шћекић

Pin It on Pinterest

Share This