Izaberite stranicu

Протојереј Јоргос Дорбаракис

Свети јеванђелист Лука у свом Јеванђељу каже да када је преподобни и праведни Захарија ушао у светињу над светињама да принесе жртву, док је био на служби у храму, јавио му се архангел Гаврило и пренео му радосну вест да ће његова жена Јелисавета у старости родити сина, пророка и претечу, глас, проповедникa и  светиљку, човека упућеног у радост Божију. Архангел Господњи је рекао пророку и свештенику Захарији о божанском зачећу речима: „Ваше молитве су услишене“. Ово рођење – чудно због Јелисаветиних поодмаклих година и неплодности – било је почетак, први наговештај божанског и девичанског рођења [Христа] од беспрекорне Мајке Божије.

Одмах треба напоменути да данашњи празник зачећа Светог Јована није заснован на подацима из апокрифних јеванђеља, у које би неки могли сумњати, већ је конкретна чињеница забележена, као што смо горе навели, код Светог јеванђелисте Луке. Јеванђеља очигледно имају већу важност и вредност од апокрифа и псеудографских списа. Апокрифи, који датирају од 2. века па надаље, могу да садрже елементе који су истинити (као што су они који се односе на рођење Богородице или њен улазак у храм), али такође дају лажне или јеретичке и погрешне информације у многим тачкама. Укључујући наведени догађај у своје богонадахнуте текстове, Црква жели да истакне значај доласка у свет Светог Јована Претече, односно пророка који би припремио терен за долазак самог Бога као човека. Догађај зачећа Светог Јована може се, опет, оценити из перспективе Господа нашег Исуса Христа као светлост светиљке под светлошћу сунца. У супротном, то би било од истог значаја и вредности као и зачеће сваког другог човека који долази на свет – са Божијим благословом, свакако.

Изван горе наведене ситуације, која је на различите начине представљена у црквеним песмама, Црква посебно овим празником показује да оно што је вредно пажње јесте реакција праведног Захарије. По речима химнографа, када му је архангел Гаврило саопштио радосну вест о рођењу његовог сина, Захарија је посумњао у речи Божијег гласника, јер се уздао у свој разум и своје искуство. Како би старац и стара нероткиња могла да роде дете? ‘Јелисаветини удови су онеспособљени, а моја старост сада објављује моје неверовање.’ Химнописац наставља са својим тумачењем о Захарији: није само физички поредак ствари оно што је оно што анђео преноси, већ нешто није у реду и на духовном нивоу. „Дошао сам да тражим спас народа, а не да ми се да дете као што најављујете“. Оно што је морало појачати сумње Светог Захарије и стога што га је навело да посумња да речи небеске визије нису истините је чињеница да је радосна вест о наводном сину стигла у време духовне активности, и, штавише, у време молитве за спасење народа. На другом месту каже: Мој ум сумња и не верујем твојим речима, рекао је свештеник архангелу. Дошао сам да тражим спасење народа, а не плод мојих недара.

Чинило се логичним да Свети Захарија посумња у привиђење од Бога које је дошло у време када се молио за спас народа. Уместо тога саопштено му је нешто лично: да ће имати сина. Али у стварности, управо је то био одговор на његову молитву, јер би рођење његовог сина Јована био почетак спасења народа. Он би започео процес спасења проповедањем покајања како би Месија могао бити примљен. Другим речима, Захарија није разумео да му Бог даје управо оно што је тражио; није могао да обухвати у свом уму начин на који је Бог деловао. И, истини за вољу, ово је нешто због чега већина људи посрће. Молимо Бога за било шта и чинимо то са духовним намерама. Не схватамо да је Божје „одбијање“ да одговори, или појава догађаја „ван“ онога што смо тражили, у ствари, прецизан Божји одговор на наше захтеве. Можда би требало да будемо спремни да дозволимо Богу да види даље од нас и да будемо спремни да прихватимо његову вољу као кориснију за нас од наше.

Подсетимо се шта се десило са Светим Пајсијем Светогорцем: неправедно га је напао свештеник и то га је узнемирило, иако није ништа одговорио. Касније, када је почео да испитује своје мисли, да покуша да разуме шта се догодило, сетио се да је свим срцем молио Бога да му подари понизност. И Бог је пружио прилику: понашање свештеника се мало променило управо да би се Светитељ стекао смирење које је тражио. Дакле, Бог нас увек чује, увек нам одговара, али морамо да држимо очи отворене да бисмо могли да уочимо његов одговор.

Извор: pemptousia.com/

Превела Љиљана Поповић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This