Дио из бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија која је изречена на празник Успења Пресвете Богородице у Требаљеву, љета Господњег 2005.
Зашто је раније и у Требаљеву, а и свуда, било у сваком дому и по троје и по петоро, и по деветоро, и по дванаесторо дјеце? Зато што су мајке и очеви имали страха Божијега, имали су поштовање према светињи живота. Зашто данас је толико дјеце убица, чедоморки, зашто се данас у Црној Гори више дјеце трује и убија у материној утроби него што се рађа? Ево пишу по новинама да је Црна Гора по први пут у својој историји доживјела да више има мртвачких сандука него колијевки. Зашто? Зато што нема страха Божијега, губи се осјећање за светињу живота и светињу зачећа; губи се осјећање за светињу истинског људског бића и све се подређује задовољствима пролазним. Данас је важније купити кола него родити дијете. Зашто данас има толико младића и дјевојака у Црној Гори који се не жене и не удају, остајући јалови? Зато што се изгубио страх Божији, разбила се породица, и природно – изгубило се осјећање за смисао људскога живота и осјећање за ону заповијест Божију: Рађајте се и множите и напуните земљу.
Кад нема страха Божијега, онда нема ни осјећања за ту заповијест, нема ни осјећања за светињу људскога живота. Онда је све важније него светиња људскога живота и није ни чудо што се материнска утроба, која је радионица живота, полако претвара у мртвачницу и радионицу смрти. Кад се материнска утроба претвори у радионицу смрти, онда долази смак и пропаст свијета. Ми нажалост идемо у том правцу.
Зато је неопходно враћати се Часноме крсту, Светоме крштењу, враћати се освећењу у Тајни вјенчања и Тајни брака. Зашто се распадају данас породице? Зато што је породица сведена на договор економски, на регистрацију код матичара… И, шта се догодило? Изгубило се осјећање светиње брака, односа међу половима. Брак је светиња над светињама. Оно што Бог сједини, то никаква сила не смије да разједини. Брак је мјесто жртве и љубави, кад то престане да буде онда је готово са породицом, готово је са дјецом. Многи бракови су се распали, и шта се догађа са дјецом? Пуне су душевне болнице дјеце која одрастају без оца и без мајке.
У људском бићу, у људској историји функционишу духовни и морални закони. Могу људи знати свашта, могу стећи не знам каква знања, али оно што је једино на потребу то је светиња духовног живота, и светиња људскога живота. Када је она обесвећена, онда нема човјеку будућности. Сва историја у свим временима то свједочи. Када су људи занемаривали светињу живота, светињу брака, када су занемаривали светињу рађања, када је код људи све бивало подређено задовољству, хедонизму, то је био знак да долази пропаст те цивилизације. Све цивилизације кроз историју су у таквим приликама пропадале и нестајале. То знају сви они који су се бавили историјом. Древна римска цивилизација је пропала онда када је све постало подређено пролазности и пролазним задовољствима. Очевидно ће доћи брзо вријеме када ни од ове наше савремене цивилизације, евро-америчке – која на први поглед изгледа моћна – неће остати ни камен на камену, као што није остао ни од оних претходних безбожних цивилизација које су погазиле духовне и моралне законе људскога живота.
Да не да Бог то никоме – ни нашем времену, ни човјечанству нашега времена, ни нама. Једини спас управо јесте ово што радимо овдје: обнављамо душу, обнављамо вјеру, обнављамо богопознање и кроз то обнављамо братољубље. Без богољубља нема братољубља. Без љубави према небеском Оцу нема љубави ни према земаљском оцу. Онај који убија небеско очинство, који Бога убија у себи, тај ће неминовно дићи руку на свога оца који га је родио и на своју мајку, и оскрнавити светињу породице, и светињу очинства и материнства.
Извор: Светигора
