Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Кључком Тавору на Бјеласици, 19. августа 2013. године

,,Свјетлост Твоја и истина Твоја нас просвећују и узводе на вјечну гору Твоју.’’ Сваке године на овај свети дан, поред осталих дивних химни у славу имена Божијег, понављамо и ове ријечи светога пророка, записане прије Христовог рођења, али ријечи у којима је садржана сва истина нашега људскога живота и сва жеђ људи овдје на земљи, оно за чим чезне човјек од рођења, из утробе матере своје. Оно за чим чезне свако људско покољење јесте да буде обасјано свјетлошћу. Али не било каквом свјетлошћу, него вјечном, божанском свјетлошћу и не само свјетлошћу, него свјетлошћу која даје истинско и право знање, која открива истину. Три врсте свјетлости постоје које нас грију и које нам дају живот овдје на земљи, од утробе матере наше.

,,Прва свјетлост је свјетлост небеског сунца, свјетлост коју је Бог уткао у свеукупну божанску творевину Своју, свјетлост која је суштина свеукупне божанске творевине.’’ Те ријечи је изговорио један од великих тајновидаца и великих научника 19. и 20. вијека, велики Никола Тесла, који је, не просто на основу људског знања које није било мало код њега него несумњиво, као и сви други велики зналци и тајновици од искони до његовог времена и до данас, познао, сазнао и доживио у своме бићу и био свједок тога да је свјетлост суштина свеукупне божанске творевине. Али не било каква свјетлост, свјетлост бесловесна и мртва, него свјетлост која зрачи, како он каже, ,,милошћу и добротом’’. Својим језиком, језиком научника, Никола Тесла није ништа друго рекао него је потврдио оно што се догодило на Гори таворској, оно што су видјели двојица Боговидаца и тајновидаца, Мојсије и Илија, и што су видјела тројица ученика Христових. Та свјетлост у којој видимо свјетлост је управо оно што је у природи свеукупне божанске творевине. И благодарећи томе овај свијет опстаје. Он је видљив, има своју топлоту и из те топлоте се рађа живот и расте све што расте на овој земљи.

Друга свјетлост којом је Бог обдарио, а која је већ уписана у тој свјетлости, јесте свјетлост нашега ума свјетлост нашега разума, онај дар којим је Бог посебно, поред свих створења, обдарио људско биће. Свјетлост разума, свјетлост ума, знања, моћи и сазнања којим је Бог обдарио човјека.

А трећа свјетлост, односно прва свјетлост, из које се рађа и која ствара ону свјетлост која је уписана у свеукупну творевину и људски ум, то је управо Бог као вјечна и непролазна свјетлост. Бог који почива, као што су то доживјели и посвједочили свети пророци, у свјетлости неприступној. Бог, чије лице сија и зрачи том вјечном и непролазном свјетлошћу, која онда обликује и ствара свјетлост свеукупне творевине, која обдарује човјека као биће створено по образу и подобију Божијем, по лику и по подобију Божијем. Обдарио га је том свјетлошћу, свјетлошћу његовога ума и отвара очи срца човјековог. Чиме отвара очи срца човјековог? Управо оним за шта се моли свети пророк: ,,Γосподе, пошаљи свјетлост и истину Твоју.’’ Истина је оно чиме човјек живи и за којом чезне, истина је она која човјеку дарује свјетлост. Имајући ту свјетлост, која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет, човјек задобија знање да познаје свијет и себе, задобија знање и познање свеукупне творевине, познаје ту свјетлост свога ума и познаје свјетлост у творевини Божијој. И не само то, него му се открива и вјечна истина, оно на чему све почива, оно што је почетак свега, и пут и изобиље свега постојећег.

Дакле, три свјетлости, а у суштини једна божанска свјетлост, која је засијала на Гори таворској. На овај велики дан, када је Господ призвао тројицу Својих ученика, не све, него само тројицу који су били оспособљени да виде оно што људско око тешко може да види и тешко може да стане у људско срце. Апостола Петра, Јакова и Јована је изабрао, али су се на Гори таворској појавила она друга двојица, који су прије светих апостола, прије Христовог рођења, назрели ту тајну божанског лица, истине о живоме и вјечноме Богу, који су такође постали причасници те божанске свјетлости. Свети пророк и Боговидац Мојсије је на Гори синајској видио ту свјетлост и Бог му је подарио и Десет Божијих заповјести. Он је видио, како каже у својој књизи, позадину, видио је тајну божанску, није могао видјети самога Бога, јер Бога нико никада видио није, али је та свјетлост у виду облака, као на Гори таворској, прошла испред њега и поред њега. Као што се та свјетлост божанска, као што је записано у Књизи о царевима, дотакла пророка Илије Тесвићанина, званога огњеним пророком, зато што је био носилац и свједок те божанске свјетлости.

Два највећа свједока Божије свјетлости и истине древних времена, до Христа, Мојсије и Илија, и тројица изабраних ученика Христових, попели су се на Гору таворску и ту су они видјели оно што је недоступно људскоме уму и људскоме разуму самоме по себи. То само Бог може подарити онима који су отворенога срца и ума за ту свјетлост, за свјетлост и за истину. Јер није чудо, када се Господ преобразио, када је лице Његово постало свјетлије од сунца, као што је записао апостол Матеј, а хаљине Његове биле бјеље од снијега и од сваке бјелине Његове хаљине су засијале, не само лице Његово. Јавила су се двојица пророка са којима је Господ разговарао, а тројица ученика, они су се скаменили пред тим виђењем и они су попадали ,,као да су уснули’’ у том тренутку, толико су били потресени тим виђењем и тим догађајем. И чуо се глас са небесa: ,,Ово је Син мој вољени. Њега послушајте!” И када су се подигла тројица ученка, видјели су самога Господа, двојица пророка су ишчезнула из њиховог вида, а апостол Петар је, незнајући шта говори, рекао је: ,,Господе, да направимо три шатора овдје. Један за тебе, један за Илију, а један за Мојсија.” А Господ им каже: ,,Ово што сте видјели не смијете никоме рећи нити о овоме говорити.’’

И онда је Господ почео да говори оно ради чега се и преобразио пред њима и показао Своју свјетлост и Своју истину, рекао им је да ће Син Човјечији пострадати, да ће бити ухваћен, да ће бити разапет и да ће бити убијен. И ту је Господ показао да, то што им је открио и објавио, ту свјетлост и ту истину, да је хтио да их припреми за оно што ће доћи, за Његово страдање, за Његово распеће. Да се не поколебају, да не изгубе вјеру када наступи тама и мрак Великога петка, мрак распећа, да не изгубе вјеру у Његову свјетлост и Његову истину. Као што знамо, поколебали су се многи од њих и побјегли од Његовог распећа, па и апостол Петар, такође, Га се три пута одрекао, иако је био на Гори таворској. Од тада то данас, и ми непрекидно се сабирамо око горе Тавора, најљепше горе на земљиној кугли, то знају они који су били у Светој земљи. А да знате, и ова гора, Кључки Тавор, није ништа мање лијепа и чудесна од оне Горе таворске, јер управо они који задобију ту свјетлост и ту истину, њима се даје могућност да се уздижу на гору свету. А уздизање на гору свети је и призив људском бићу. Зато човјек непрекидно иде ка небесима, зато га је Бог и створио усправног, да би тиме показао да његова колијевка јесте овдје, али да је његова отаџбина на небесима. Свјетлост ума његовог и свјетлост сунца је оно чиме човјек живи и дише на земљи, али није то оно због чега човјек постоји и циљ људскога живота.

Само вјечна свјетлост божанског лица која је засијала са лица Христовог на гори Тавор, то је она свјетлост и то је она истина коју је Бог припремио и коју Бог припрема онима који Њега љубе. Зато свуда, и у Староме и у Новоме завјету, кроз сву историју Цркве Божије, увијек се храмови Преображења подижу на горама, као што је подигнут овај храм Преображења на висини од двије хиљаде метара, на Кључу. И зато је овај храм и ова гора добила име Кључкога Тавора – као изданак, као продужетак оне Горе таворске на којој се Господ преобразио пред Својим мученицима. А ова црквица, преображенска црквица, она је долећела овдје са Горе таворске, са горе Синаја, са горе ловћенске.

Јер као што су скрнављене оне горе на којима се Бог јавио и преобразио, тако је оскрнављена и ловћенска гора. Оскрнављен је спомен великога учитеља Цркве и просветитеља, Петра I Петровића – Његоша, оскрнављен је гроб и црквица Петра II Петровића – Његоша Тајновидца, који има и једну дивну пјесму. То треба напоменути, када је био, због својих тјелесних тегоба у Италији, ради лијечења, када је био у Риму, па је нашао једну велику слику Преображења Христовог. Па је рекао Љуба Ненадовић да се највише задржао пред том сликом Преображења, па јој је написао и пјесму! Осјетио је и доживио, преко ловћенске и цетињске горе, и Петар II Петровић – Његош, Ловћенски Тајновидац, осјетио је ту велику и свету истину. Свјетлост га је обасјала, пророчка свјетлост га је обасјала и истина Божија се дотакла ума његовог и срца његовог и зато је и зажелио да његов земни прах почива на новој гори Божијој, на ловћенској гори. Са њим се догодило и догађа оно што се догодило. Они који мрзе свјетлост Божију, који не знају шта је истина Божија, који не знају у чему је смисао људскога живота и људског постојања, који не разумију тајну Његошеве личности и који не разумију мјесто које је изабрао, они су оскрнавили и порушили ту светињу, као што се, ево и данас, у ово вријеме када ми прослављамо Преображење, у храму Преображења, на Ивановим Коритима забрана десила.

Забранила је полиција, по четврти пут, нашим свештеницима да служе службу Божију у храму Преображења Господњега. Зашто? Зато што у Црној Гори хоће да устоличе безбожнике, да они буду лажни пророци, да они буду свједоци Христовог Преображења и Христове истине. Лажних пророка је увијек било и биће их до краја свијета и вијека, као што је Господ рекао, и они нијесу могли бити свједоци и носиоци Божије истине. Није то добро за Црну Гору што раде, није то добро за државу! Држава Црна Гора тиме наводи проклетство на себе, поткопава своју будућност, градећи судбину свога народа на безакоњу. А све што се из безакоња родило је доносило још већа безакоња и још веће несреће. То што се јутрос догодило, по четврти пут, на храму Преображења, само је показатељ помрачености оних којима је Бог допустио да, у ово вријеме, воде Црну Гору. Помрачености, изгубљености за свјетлост, истину, закон и правду Божију! Није први пут, а неће бити ни последњи пут, али је једно као сунце јасно: као што је на Гори таворској засијала свјетлост и истина, као што је из Христовог гроба засијала свјетлост и истина Божија, а сваки храм је симбол Христовог гроба, Његовог Васкрсења и Преображења, тако ће, дубоко знамо и вјерујемо, поново васкрснути храм Христов, храм Светог Петра Цетињског, мјесто почивања Петра II Петровића – Његоша.

Па ће свјетлост Христова тамо обасјати, као што је обасјала наше претке обасјаће и наше потомке, а дај Боже да обасја и оне који данас мисле да воде народ, али у ствари га заводе лажима и обманама, темељећи његову будућност и његову срећу на безакоњу, на мраку и на лажи, а у лажи су кратке ноге. Мрак је оно што гута људско биће и људско достојанство, а свјетлост, божанска свјетлост која сија са лица Христовога. Та свјетлост је једина права свјетлост која открива праву истину о нама, о свијету, о творевини и смислу нашега рађања овдје на земљи, о начину како треба да живимо овдје на земљи и о нашем звању и призвању. А наше звање и призвање је вјечно и непролазно царство Божије, које се открива, управо, у тајни таворске свјетлости, и у овом нашем сабрању у тајни нашега Причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, јер оно тијело и она крв које су се дотакли свети апостоли, коју су видјели пророци на Гори таворској је исто оно Тијело и Крв које смо ми овдје, на овој новој гори таворској, примили, Њега се дотакли и причестили се Тијела и Крви Господње.

Тако да је, у најдубљем смислу ријечи, ова гора истинска гора, гдје се на њу сабрало не само тројица или петорица изабраника Божијих, него видите колико нас се сабрало овдје. А колико је других мјеста широм васељене, који су се такође сабрали данас сваки на своју гору, молећи Господа да их обасја Својом свјетлошћу и Својом истином и да их узведе на ону вјечну гору вјечнога царства Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This