„Шездесетих година прошлог вијека живио сам у Француској, прво као предавач на Универзитету у Нансију, а затим сам почео да се бавим новинарством и интервјуисао читаву плејаду француских интелектуалаца онога времена и тако сам ушао у књижевни и медијски свијет, што ми је омогућило да лансирам причу у јавности о одбрани капеле на Ловћену, када се појавила опасност по њено рушење крајем 60-тих година“, казао је у интервјуу за Радио Светигору књижевник и публициста Комнен Бећировић, који је прије више од пола вијека покренуо свјетску акцију за одбрану Његошеве завјетне капеле на Ловћену.
Наш истакнути гост се присјетио како је та борба узела маха и који су све реномирани свјетски интелектуалци и медији тада писали и извјештавали о намјери комунистичког режима да на врх Ловћена разоре капелу владике Рада.
„Предосјећајући да нећу више имати прилике да се попнем на Ловћен и поклоним Његошевим моштима, ја сам у љето 1969. изашао на Ловћен. Вративши се у Париз, у јеку кампање за уклањање капеле, ријешио сам да нешто урадим за једну од највећих вриједности мога рода. Тако сам. већ почетком 1970. године, покренуо кампању на начин што сам саставио текст на ту тему који је изашао 16. марта у најчитанијем америчком часопису који је излазио ван Сједињених Држава, а звао се International Herald Tribune. Потом су се текстови појављивали у француској штампи и часописима, као што су били Le Monde, Combat, Figaro, у коме се огласио и чувени хришћански философ Габријел Марсел, који је у свом тексту Насртај на светињу, између осталог ,написао да је Његош једини који је у модерном добу у себи спојио тројство пјесника, владике и владара. Потом сам се повезао са мојим пријатељем из италијанског часописа Corriere della sera Лоренцом Бокијем, који је написао текст под насловом „Париз брани прах пјесника Његоша“. Текстови на ову тему су се почели појављивати и у другим часописима широм свијета, као што су Sunday times, Los angeles times,Times of India, у јапанским новинама Asahi Shimbun, њемачком часопису Frankfurter Allgemeine Zeitung, бечком Die Presse, женевском Tribune, тако је на неки начин Париз постао престоница одбране капеле на Ловћену“, нагласио је Бећировић.
Поред медија широм свијета, свој глас су тада против рушења капеле Петра Другог Петровића Његоша подигли и истакнути интелектуалци па чак и многи који су били пријатељи Брозове Југославије:
„Чувени Жан Касу је на примјер тада писао Блажу Јовановићу, који је био председник Уставног суда Југославије и малтена одлучивао о судбини Ловћена, на шта му је овај грубо одговорио Капела се миче. Пјер Емануел, члан француске академије, је такође тада реаговао и протествовао. Андреј Малро, један од најзначајних људи 20. вијека, философ умјетности, писац дјела Метаморфоза богова и министар културе у Влади Шарла де Гола, такође је интервенисао и то преко француског амбасадора у Београду, али на жалост ништа није помогло. Сви ови интелектуалци су били подстакнути да се огласе за очување капеле кад су се упознали са самом Његошевом судбином и његовим завјетом и то је било довољно да се људи опредијеле против овог новог пројекта за који се није знало ни шта је и који стварно није имао никакве везе ни са поднебљем, ни са историјом ни са Његошевом судбином.“
У Паризу се у то вријеме одржавала и изложба „Југословенска умјетност од преисторије до данас“ на којој је забрањено постављање слике Петра Лубарде „Сумрак Ловћена“.
„Није се допустило да се јавност Париза на тај начин упозна са проблемом уклањања храма на Ловћену. Лубардина слика је стварно била Гојинска, изузетна и јака и мислим да се није могло даље ликовно отићи него што је то урадио Петар Лубарда.“
Након рушења капеле на Ловћену Комнен Бећировић је 06. децембра 1972. године у „Le Mondu“ написао текст „Збогом једном светилишту“, опраштајући се на својеврстан начин од Његошевог вјечног почивалишта:
„Тај текст је, поред цијеле кампање коју сам водио, допринио томе да нисам могао да дођем у Југославију јер ми је пријетило хапшење и суд. Тек сам некако успио да дођем кад ми је отац преминуо 1974. године“, присјећа се наш гост и наводи да се овај текст у оригиналу и преводу може наћи у његовој књизи „Борба за Ловћен Његошев“.
О вриједности коју данас Петар II Петровић репрезентује за наш народ, Комнен Бећировић је на крају разговора казао да се она огледа у томе што је Његош славио српство и уздигао га до небеса, а када је у питању обнова Ловћенске капеле истиче да она треба да почне нашим отклањањем од „оног монструма“, који се сада налази на Језерском врху, а да садашње поклоњење треба да врати врх Ловћена онаквим каквим су га учињеле космичке силе и Његошев генији.
Раде Дуловић
