Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у двору Српске патријаршије, 1. јул 2008. године

На крају свете Литургије молимо се Господу да нас утврди у страху Своме и да учврсти кораке наше. Већ је давно рекао пророк да је страх Господњи почетак сваке истинске и праве мудрости. Молимо се и у молитвама прије светог Причешћа да Господ прикује кости наше за страх Његов. То што је речeно у светим Божијим списима и књигама што су записали свети Божији људи, нијесу они то записали напамет, него су записали на основу најдубљег свог искуства. Сами су они вапили за Господом и осјетили и схватили да, ако се сваки дамар човјековог бића, а кости су оно што је најдубље у човјеку, ако се не освети Господом, ако се не прикује за Господа, ако се не сједини са Господом, човјек није онда у правом смислу богобојажљив, не живи свим својим срцем и свим својим умом у Господу.

Дакле, оно што тражи од нас Господ је и да Му дамо своје срце и да Му предамо свеукупно своје биће до оног најдубљег што је у нама, до костију наших и да живот свој проводимо у страху Божијем. Тај страх није страх уобичајени, то је дубљи страх, који би најприје могао да се назове страхопоштовање. Страх и поштовање, то је страх који би могао да се назове и стидом пред Господом: страх, поштовање и стид пред Господом.

Сјећам се један Светогорац ми је говорио, Божији човјек, отац Пајсије, сад су његове књиге и код нас преведене:  ,,Није мени до тога што ћу да идем у пакао, нисам боље ни заслужио, али како ћу ја изаћи пред Његово лице? Како ћу погледати у очи крви Његовој, Његовој љубави коју је показао према мени и Његовој крви коју је пролио за мене, како ћу ја моћи да се усудим да погледам у ту Његову љубав и у Његову милост која ме прогони и која ме прогонила у све дане мога живота.” Управо ту код њега се изразио тај стид пред лицем Божијим, тo страхопоштовање, тај страх за који се молимо да Господ прикује кости наше за тај Његов страх. И кад приклањамо главу своју кажемо опет на светој Литургији, а литургијске ријечи су најдубља ткања светих Божијих људи, оно што су најљепше имали, најдубљи њихов опит они нијесу записали у својим књигама, него су највише записали управо у светој Божијој Литургији, и тамо кажемо: ,,Не приклањамо главу своју тијелу и крви, но Теби страшноме Богу.” Приклонити главу срца свога, а не главу ову тјелесну, то је глава унутарња, духовна, то је наш ум, то је оно што јесмо изнутра, то је онај тајанствени човјек у човјеку, то приклонити Господу. Не пред тијелом и пред крвљу, дакле пред оним што је пролазно, што је ништавно, пред чим ми најчешће и приклањамо своју главу и од чега се највише и бојимо и за шта се највише бојимо, дрхтећи за то своје тијело и своју тјелесну удобност и здравље него пред Њим, пред страшним Богом да приклањамо главу своју.

Тако су то радили свети Божији људи, тако је то радио Свети Леонтије, кога ми данас прослављамо, који је живио у непосредна она времена послије Господњег Васкрсења. 75. године по Христу је пострадао за Христа у вријеме цара Васпазијана. Васпазијан је дошао послије онога страшнога и крволочнога Нерона, који је хришћане претварао у буктиње у граду Риму. Васпазијан је такође био крволочан, гонио хришћане и слуге његове, а Леонтије је био угледни његов војвода и војсковођа, храбар, висок, снажан и моћан. Међутим, дотакла се срца његовог свјетлост Христова, изнутра га је Господ преобразио и претворио у сасуд Своје благодати, он је приклонио главу своју пред Христом Богом и знало се да је хришћанин.

И доглавник царски послао је своје војнике, послао је Ипатија, Теодула и друге да га ухвате и да га муче. Али разболе се Ипатије на путу, каже се у житију његовом, и, како је ишао путем, чује се глас са неба: ,,Сви се помолите ријечима: Боже Леонтијев, помози нам!” И они зачуђени о чему се ради послушали су тај глас и молили су се и каже кад се Ипатије помолио, прошла је болест његова и нарочито је био дирнут тим догађајем, Теодул, такође један од војника. Отишли су код Леонтија, он их је дивно угостио. И док су разговарали, облак је покрио њих и из облака је роса почела да пада, Дух Свети је сишао на њих. А Леонтије је изговорио ријечи: ,,У име Оца, и Сина и Духа Светога.” Није рекао: ,,Крштавају се”, али то управо се подразумјевало. Дух Свети је сишао на њих, миропомазао их, испунио их је радошћу, дотакао их се. Приклонили су главу не пред тијелом и пред крвљу, дакле не пред онима који су их послали да муче Божијег угодника, човјек и слугу, него пред живим Богом, пред силом Божијом која их се дотакла, преко те росе која је пала на њих и они су, испуњени радошћу силе Божије, крштени, миропомазани том небеском росом. И чудно Крштење, то је ријетко гдје записано да се тако обави Крштење. Зна се како се крштавамо, али ево видите случаја како се крштавају њих двојица и како су миропомазани: роса са неба је пала на њих и сва тројица су мученички пострадали за Христа Господа, проливши своју крв за Њега, приклонивши се не пред тијелом и крвљу, не испуњени страха од људи и Васпазијана цара, него испуњени страхом Божијим.

Такав је био и Леонтије пустињак светогорски у манастиру Дионисијату, који је живио у 16. вијеку, почетком 17. вијека и за њега се каже да је у Светој Гори провео шездесет година, а само једном је ушао у манастир и једном је изашао из манастира. Ушао је када је дошао да се замонаши и изашао је из манастира када су покојнога изнијели да га сахране у гроб. То је био прави монах, Божији слуга који је такође за Господа пострадао својом савјешћу, својим непрекидним подвигом, прикивајући кости своје за страх Господњи, испуњен христољубља, богољубља, духовне чистоте. Зато му је Бог и дао да буде прозорљив, да види тајне и све оно што се догађало и оно што ће се догађати. То је као чисто огледало што се у њему види човјеков лик, тако и душа Божијих људи постаје чиста, па се у њој угледају тајне Божије. Док је прљаво огледало, не може се огледнути у њему лик човјеков. Док је прљаво огледало у нама душа, не може Бог да се види и да се огледне, само код оних који су чисти и који су испуњени тим страхом Божијим, који су приковали кости своје за страх Господњи, испуњени страха Божијег и тиме задобили Божију мудрост.

Молитвама светих мученика Леонтија, Ипатија и Теодула и Леонтија прозорљивог, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This