Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Пећка патријаршија, 29. јун 2014. године

Искушењима се хвалимо, хвалимо се оним што рађа трпљење, трпљење које рађа искуство, а искуство које рађа наду, а нада која цвјета, која рађа љубав која је свеза свакога савршенства. Трпљење као темељ нашега хришћанскога живљења, трпљење на које смо призвани не само ријечима, него позвани смо самим чином Христовог трпљења. У току Великог поста пјевамо Господу: ,,Слава дуготрпљењу Твојему Господе.” Трпљење је оно што је својство самога Господа. Трпљење које се пројављује кроз Његово страдање, трпељив је Господ до смрти, до Свога распећа, до Свога умирања, до Свога погребења. То и такво трпљење, као начин живота оних који су Христови, кроз њега се рађа најдубље искуство, а такво трпљење је могуће само да прихвате они који имају истинску и дубоку вјeру у Господа, вјеру која је основа онога чега се надамо, то је провјера невидљивих ствари. И само вјера може да даде човјеку ту способност да трпи, да непрекидно трпи, а онај који претрпи, темељећи своје трпљење на вјери, он задобија најдрагоценије искуство, животно искуство.

Из те трпељиве вјере, рађа се нада. Обично страдања и невоље које сналазе човјека, оне су у опасности да убију вјеру у човјеку и да, убивши вјеру, исто тако убију и наду у човјеку. Човјек који је у невољама, он је у опасности да падне у безнађе. Онај који је у безнађу, он се губи, он нестаје, он пропада, код таквога је немогуће да се јави истинска и права љубав. Зато и каже апостол Павле да се ми хришћани хвалимо оним чиме се не хвале други људи: хвалимо се невољама! Невоље које рађају трпљење и које се могу једино побједити и превазиђи трпљењем, али трпљењем које је засновано на дубокој вјери, трпљење које онда рађа наду, а нада је она која процвјетава у љубав. Зато су те три врлине, вјера, нада и љубав, основне хришћанске врлине и основне врлине људскога живота. Те врлине су својства самога Господа, а онда преко Њега и свих оних који су Његови, који су ишли за Њим, који су Његови ученици. Сва историја, нарочито историја рода људскога, свједочи да је то једини прави пут да човјек побједи невоље у своме животу и да оно што на први поглед разара човјека искористи, да кроз то трпљење надом и љубављу задобије себе и да задобије самога Господа да се срете са Њим трпељивим, испуњеним неизрециве наде и Њиме који не само што посједује љубав него и јесте љубав! Љубав божанска која је безмјерна и која се открила и јавила, преко које је Бог Отац открио Себе, пославши Сина Својега јединороднога, да сваки који у Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни.

Свети Божији људи су се на христолики начин хвалили невољама, трпељиво са надом и са љубављу према Богу и према ближњима ходили својим земаљским животом. Ми смо управо прослављали свети Видовдан, прослављали Светога трпељивога пророка Божијег Амоса, прослављали Светога мученика и страдалника Вита, прослављали Светог великомученика косовског Лазара и кроз њега све оне који су из рода нашега светосавскога испуњени непобједиве наде и љубави према Богу и према ближњима, који су свој живот жртвовали за своје спасење и за спасење ближњих. ,,А нема веће љубави од ове: да неко живот свој положи за ближње своје.” Таква љубав је била својство свих светих мученика, од искони, од Христовог времена до данас. Такво трпљење, таква нада и таква вјера је оно што је красило и свете патријархе, наше епископе пећке, чији свети ћивоти овдје почивају у овој светињи.

Свети архиепископ Арсеније, чије се мошти чувају сада у Црној Гори, Свети архиепископ Евстатије, чије мошти су такође овдје, у овоме светоме храму, Свети архиепископ Данило, Јефрем, Спиридон, Никодим, Максим, чије мошти такође се чувају овдје у малој црквици Светог оца нашега Николаја. Сви су они, а и они послије њих, заиста се хвалили невољама, носили крст Господњи и крст свога народа који им је био повјерен, испуњени непобједивом љубављу и надом Божијом, љубављу према Богу и према ближњима. Такви су били и други преподобни оци наши, који су украсили ову свету земљу, косовометохијску, као што је Свети Јоаникије Девички, Петар Коришки и сви они до најновијих страдалника и мученика који су понијели невоље, који су трпељиво носили свој крст. Међу њима треба поменути оног нашег монаха Харитона, који је сахрањен у Петру Коришком без главе. Глава му је однијета демонском силом, као и глава оног Славољуба који је овдје горио као свијећа, који је касније убијен, који је обезглављен и сахрањен овдје поред ове светиње, и она Марица мученица и други који су овдје у овој светињи сахрањени, који су се овдје подвизавали, хвалили се невољама, трпељиво носили свој крст, испуњени надом живога Бога, божанском благодаћу, озарени божанском љубављу, Богом који је вјечна и непролазна љубав.

Њиховим молитвама нека Господ и нама подари трпљења, наде и љубави утемељених на светој вјери Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This