Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији у Пећкој патријаршији уочи Видовдана, 27. јуна  2015. године

Чули смо, драга браћо и сестре, ријеч Светог откривења Божијег, која нам открива тајну древнога пророка Мелхиседека, који није припадао Изабраном Божијем народу и коме се не зна поријекло, али је остао записан као изузетна личност у историји рода људског. Остао је записан као онај који је предуказање на самога Господа Исуса Христа, којег је поријекло такође неисказиво и неизрециво, али који је постао Kамен темељац, крајеугаони Kамен – кога су одбацивали други народи – на коме се гради сва историја рода људског.

Ми се налазимо, драга браћо и сестре, у једном древном храму, који је везан за насљедника Светога Саве, архиепископа Арсенија, али храму који је био саграђен и прије њега, највјероватније негдје у V, VI вијеку. Нарастао је тај храм у вријеме Немањића, и прерастао је у оно што је била барка праоца Ноја у вријеме потопа. Као што се у вријеме Ноја и потопа једина спасила породица Нојева и оно што је Ноје најдрагоцјеније изабрао и спасио – сачувавши тако послиједак људског рода и човјечанства преко своје лађе и преко брда Арарата – тако је и ова древна светиња, Патријаршија, Архиепископија пећких патријараха, била и остала Нојева барка кроз вјекове. Није била подложна воденом потопу, али је била подложна потопима страшним, још опаснијим и тегобнијим – страшном насиљу, које се нарочито пројавило од времена онога првога Видовдана 1389. године, и које се настављало и продужавало кроз вјекове, некад интензивније, некад са мањом интензивношћу.

У ово наше вријеме, ова Нојева лађа и овај Кивот завјета нашега рода светосавскога, немањићкога, поново је доживјела још страшнији потоп, још страшније насиље. Као што је за вријеме Нојевог потопа толико народа уништено, потопило се, али је спасен „остатак“, тако је и у наше вријеме народ кроз ову лађу спасења пролазио, спасавајући свој живот и бјежећи са својих вјековних огњишта, остављајући Нојеву лађу иза себе још страшнијој опасности, угрожену од људи и од моћника овога свијета, али никада остављену од живога Бога и од силе Његове, у којој је једини спас свакоме створењу и свакој светињи, па и овој светињи, и овој Нојевој лађи, и овом Кивоту завјета рода нашега.

Сачувала се и чуваће се до краја свијета и вијека ова Нојева лађа и овај Кивот завјета, сачуваће се и светиње које су у овом Кивоту завјета. У оном древном Мојсијевом кивоту завјета био је жезал Аронов, онај жезал којим је Мојсије спасио Изабрани Божији народ из египатског ропства; биле су Мојсијеве таблице закона – десет Божијих заповјести; била је она мана којом се хранио 40 година Изабрани Божији народ у јудејској пустињи. Том храном он је сачувао и себе и свој живот и своју вјеру и своју вјерност Богу Живоме и Истинитоме, и потом је задобио и Земљу обећану, коју је Бог обећао још Авраму праоцу, рекавши му да иде из Ура Халдејскога и да остави земљу отаца својих и да иде у земљу коју ће му Он подарити (1 Мој. 12, 1).

Та прва мана је била символ ове Мане која чува ову светињу и коју чува ова светиња. Та мана јесте Хљеб живота, Христос Господ, који је сишао с неба да сваки који од Њега једе не умире него има живот вјечни (уп. Јн. 6, 58). Та мана јесте Свето причешће, Причешће као Светиња над светињама, Светиња која се дарује светима и којом се хране они који су угрожени од глади овоземаљске и потопа, од насиља, од смрти и од гријеха. Света мана, која храни кроз вјекове читава покољења на челу са епископима, патријарсима, свештеницима монасима и монахињама. Народ Божији, који је сличан оном древном Мелхиседеку, постаје народ Божији неуништив управо зато што се храни Хљебом живота, храни се Маном која силази са неба, и која се чува и која се увијек изнова даје и предаје у овој светињи.

Светиње Пећке патријаршије

У овом Кивоту завјета Божијега су и друге светиње, и видиве и невидиве. На првом мјесту, свете мошти Светих архиепископа пећких. Овдје су биле и мошти Светог Арсенија, насљедника Светога Саве, али како је народ страдао, и био гоњен и прогоњен са ових простора, тако су страдале и мошти Светога Арсенија, ношене и преношене, и у пећинама скриване. Када су поново пронађене, у пећини испод манастира Довоље, остало је предање да је на њима нађен рој пчела, и по тим пчелама су препознали да се ту налази нека светиња; нађен је чак и мед на његовим моштима. Одатле су оне преношене на разна мјеста, од манастира Мораче до Куча до манастира Косијерева у Херцеговини, а сада се свете мошти Светога оца нашег Арсенија пећкога налазе у манастиру Ждребаонику. Скриване поред Зете, закопаване, али увијек изнова васкрсавале, сачуване, а кроз њих је васкрсавало и памћење народа Божијега.

Ту су и мошти архиепископа Данила, Саве II, Никодима, Евстатија Превлачкога – некадашњега митрополита Зетскога, који је постао архиепископ српски. Мошти његове су овдје сакривене у Богородичиној цркви. Овдје су и мошти Јефрема, Спиридона, Максима, све дивних архиепископа пећких… Ту су свете мошти Петочисленика, мученика, сачуване не њих ради, него сачуване управо ради народа Божијег изабраног хришћанскога, светосавскога. Мошти Петочисленика, које свједоче да без мучеништва нема истинског васкрсавања и преображаја људскога бића и људске душе.

Архиепископија пећка, древна Пећка патријаршија, један је од најчудеснијих изданака Светог гроба Господњега, храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму. Има их још широм свијета таквих, али међу њима сија као звијезда Даница управо ова дивна велика светиња. Распињана је кроз вијекове на начин како је разапет и Господ њен и Господ наш, али је увијек изнова обнављана и васкрсавана присуством насљедника Светога Саве, архиепископа пећких, кроз историју и у наше вријеме. Ова светиња је свједок Христа Бога, апостолски свједок. Јер, ко су били архиепископи пећки? Ништа друго него су били насљедници Светих апостола и Светих пророка. Они су проповиједали Христа Бога нашег, по заповијести Његовој: „Идите и проповиједајте свим народима, крстећи их у име Оца и Сина и Духа Светога“ (Мт. 28, 19). Колико је само оних који су овдје просвјећени свјетлошћу Христовом и силом Духа Светог. Господ само знаде колико је у историји Мелхиседека прошлу кроз ову светињу – тајанствених, великих, дивних подвижника. Зато није чудо што је ова светиња успијевала, успијева и успјеће да побједи све демонске силе овога свијета.

Да је сачува Господ, и да сачува народ Божији и светиње у њој похрањене – као свједоке Христовог присуства и непобједивости Имена Божијега и Цркве Божије, за коју је сам Господ рекао да је ни врата паклена неће надвладати.

Рекосмо, страдала је кроз вјекове, а у ово наше вријеме пострадала можда и више него у свим претходним вјековима од Косовске битке. Пострадало Косово и Метохија, распето на распећу на коме је било кроз вијекове, али ово распеће врхунац је свих распећа досадашњих.

Патријаршија – неућутни свједок хришћанског Косова

Недавно је наш свети Патријарх примио у Београду амбасадорку Америке, која му је, представљајући се, рекла како је до сад била на другим мјестима као амбасадор Америке, али да јој је ово први пут да је амбасадорка у муслиманској, исламској земљи. Запањен, кажем јој: „Ваша екселенцијо, колико ми знамо, Косово је хришћанска земља од IV вијека, ако не и прије, од апостолских времена. Како ви Косово проглашавате за исламску земљу?“ Жена је ћутала – ни она ни други амбасадор амерички нису ништа одговориили на те ријечи, а нијесу ни имали шта да одговоре. То што она осјећа Косово као исламску земљу, муслиманску земљу, то што је стекла такво увјерење, то је плод злочина евроамеричког, злочина НАТО пакта, најстрашнијег насиља које је Косово доживјело, као и ове светиње косовске.

То је први пут у историји да хришћанске земље уништавају хришћанство и хришћанску културу, и да хришћанске државе и народе претварају у исламске, муслиманске. Кроз историју је бивало, а ми то добро знамо од времена муратовских и раније, да су мухамеданци, они који су носиоци друге вјере, куранске вјере, да су се они ширили из Меке и Медине, преко Азије и Европе и стварали, веома често насиљем, своје присталице и своје исламске државе, мијењали и уништавали хришћанске државе, али је ово први пут у историји да хришћански народи, хришћанска Европа и Америка, претварају једну хришћанску земљу у исламску, и да тако помажу уништавање хришћанске културе.

Стотину педесет храмова, колико их није порушено у вријеме петстогодишње отоманског ропства, срушено је уз присуство међународних снага. Ова светиња, и наше сестре овдје на челу са часном и узвишеном мати Февронијом, свједоци су тога шта се све догодило на овим просторима. У каквом се положају нашла и Пећка патријаршија, нарочито 2004. г! Није случајно један од високих официра европских, Жак Огар, који је био упућен у име Француске овдје у вријеме када су дошле међународне снаге да заштите Косово, оставио своје записе, сабравши их у књизи „Европа је умрла у Приштини“. Тај француски генерал, који је био у Митровици и овдје на Косову од 1998, сагледао је и схватио шта се овдје догодило. А схватио је благодарећи томе што је његов ђед погинуо на Солунском фронту, кад су Французи ратовали заједно са Србима и краљем Петром за ослобођење Србије. Сагледао је оно што му је и његов отац рекао: „Идеш тамо међу један часни, витешки народ, народ правдољубив, и немој да се огријешиш од њега.“ Он је то схватио, а схватио је и да је она истинска, права, изворна, хришћанска Европа умрла у Приштини. Дај Боже да васкрсне и она, дај Боже да и ми васкрснемо. Јер, све што нам се догађало и што нам се догађа, догађало се ради нашег гријеха, ради нашега богоодступништва, нарочито богоодступништва од ’45. године па тамо до 90-тих година.

Али ова Нојева лађа, Ковчег завјета овога народа светосавскога – Пећка патријаршија, ево је – чува светињу, чува наше биће, наше самосазнање, нашу вјерност Христу Богу нашем и вјечном спасењу. Чува и сачуваће, ако Бог да. Истовремено, она и свједочи да је ово била и остала хришћанска, православна земља, Косово и Метохија. И да Бог чува ову своју Лађу нојевску и Ковчег завјета овај у душама оних који су вјерни Косовском завјету, вјерни овој светињи, не само њих ради, не само нас ради, него чува и ради овог народа другог, са којим овдје заједно живимо кроз вјекове. Чува и подсјећа га на његове претке, јер сви су они били хришћани: њихови праоци, њихови ђедови, прађедови су били хришћани; хришћанско предање је у њиховим костима, па је добро и за њих, за њихово спасење, за њихово просвећење, да постоји овај светилник, ова светиња.

Добро је и ради свих оних који долазе у ову светињу, за које важи она ријеч јеванђелска, кад су питали може ли бити штогод из Назарета доброга, па када је речено: „Дођи и види“. Нека дођу и виде. А долазе, и хвала Богу нека долазе, из Европе и из Азије, из Америке људи овдје. Свијетли у тами ова светиња Божија, као и светиња Дечана и мошти Светога краља Дечанскога – који је био и остао господар, и нека нема он више својих војника, али има своје монахе који чувају његов ћивот – света Грачаница и света Богородица Љевишка… Све ове велике светиње, на челу са Архиепископијом пећком – које сијају и зраче свјетлошћу божанском и истину свједоче Божију – свједоци су Бога као Бога љубави који грли свако људско створење, свако биће; свједоци су дакле божанске љубави распете и васкрсле.

Молитвама Светих архиепископа пећких, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Извор: Часопис Светигора, бр. 248

Pin It on Pinterest

Share This