Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 25. јуна 2008. године

Преподобни Онуфрије Велики, кога данас прослављамо, шездесет година провео у египатској пустињи сам по указању ангела небескога и провео је у најстрожијем посту и молитви. Хранио се дуго времена пустињским зељем кад га је било, јер пустиња, зна се, је суви пијесак. И извор се појавио, чудом Божијим, да би имао да пије воде и ту је у страху Божијем проводио све дане свога живота. Једног дана дошао је њему монах Пафнутије и видјевши његову прилику, он је био наг, обрастао у длаку сједу и бијелу, од главе до пете, дао му је Бог једино покривало ту длаку која га је покривала, каже да је изглед његов био чудесан, страшан по љепоти. Преображен подвигом, молитвом, чистим животом и силом Духа Божијега и свјетлости Божије која га је обасјала.

Па га је питао монах Пафнутије: ,,Оче, како ти живиш овдје у пустињи? Како се ти причешћујеш толико година? Како може живјети човјек хришћанин без причешћа?”

А он ће рећи: ,,Господ, по Својој милости, пошаље ми сваке двије недјеље ангела Свога који ме причешћује.”

Па и сам Пафнутије, односно Свети Онуфрије, је посвједочио да је прије тога имао прилике у пустињи да сретне сва четири побожна и благочестива младића, који су такође живјели истим начином живота и које је анђео са неба причешћивао. И он је био запањен и заједно су се помолили и анђео Божији је и њега причестио, и тако је и наставио. Некад су тврдили да хришћанин може без Причешћа, али не може хришћанин без Причешћа! Причешће је хљеб насушни који је за живот хришћанина. Зато су се хришћани од првих вијекова, прије свега и изнад свега, трудили да се сабирају у појању пјесама и псалама, као што је описано у Дјелима апостолским и да онда обављају ломљење хљеба, како се то каже у Дјелима апостолским, на начин на који је Господ преломио хљеб на Тајној вечери и да се онда причешћују. Древни хришћани, испуњени огња и вјере, испуњени ревности, испуњени врлина они су се непрекидно старали да буду у непрекидном заједништву са Господом. Дан-ноћ! Зато није чудо што су били спремни и да мученички пострадају за Господа, толико су били испуњени тога огња, те љубави према Господу. И зато су осјећали као насушну потребу, не само у молитви и живљењу по заповјестима Божијим, по врлинама, испуњавању закона Божијега, него и непрекидно да опште са Господом и у светом Причешћу.

Тако је Црква непрекидно кроз вијекове призивала и непрекидно призива да се у светој Евхаристији, светом Причешћу учествује, али не било како, као што каже Свети Јован Златоусти: ,,да се причешћујемо што је чешће могуће, али не било како”. Није свето Причешће за свакога, зато и кажемо на светој Литургији: ,,Са страхом Божијим, са вјером и љубављу приступите.” Имати страх Божији није једноставно ни лако. Читав живот човјек се труди па је питање да ли је задобио тај истински страх Божији, да ли су кости његове приљепљене за страх Божији, да ли непрекидно живи у Господу, да ли непрекидно се припрема да се сретне са Њим, да се причести Тијела и Крви Његове. Страх Божји и вјера, вјера дубока која горе премјешта, вјера која је вјера пророка и апостола, вјера која је свједочанство живог присуства у нама и у свеукупном нашем животу и која мјења и наше мисли и наша дјела, и наше срце промјењује вјера. Љубав која је љубав христолика, боголика љубав, љубав којом је Бог нас заволио, то је љубав несебична, саможртвена, онаква љубав која је красила Светога Онуфрија и Преподобнога Петра Атонскога кога такође данас славимо, који је такође сав свој живот провео у пустињи у пећини, на Гори Атонској. То је онај први подвижник који је, већ у 9. вијеку, освештао Гору Атонску својим присуством, скривен од свих, и од очију људских, он је био откривен и сво његово биће за Божије дјејство и за Божије присуство. Као Онуфрије у пустињи, тако и Петар у Атонској пустињи и он је постао квасац те ликовилнице светих Божијих људи, Свете Горе Атонске у којој већ преко хиљаде година, стотина хиљаде душа жедних и гладних Бога, оне се привијају уз Гору Атонску. И оне се тамо сабирају, оних двадесет дивних општежитељних манастира у пустињама, у колибама, живе тако кроз вијекове, сакривени од људи, али откривени Богу.

Пост и молитва, непрекидни труд и живљење по Јеванђелу је оно на што смо прво призвани, да би могли онда да се причешћујемо Тијела и Крви Господње. Иначе, Причешће неће нам бити на спасење душе и тијела, на очишћење и преображење, него ће бити на суд и на осуду. Веома је опасно узети свето Причешће ако се нијесмо припремили, ако се непрекидно не припремамо. Кад хоћемо негдје да изађемо код некога, да посјетимо, припремамо се, када иду младић и дјевојка да се вјенчају, они се припреме тјелесно и духовно и тако редом, кад хоћемо да изађемо пред неког великог човјека ми се припремимо, очистимо, оперемо. Утолико прије треба да изађемо чисти, сабрани, припремљени, чистих хаљина, ума, срца и душе пред Господа. Пост и молитва су основе нашег хришћанског живота, наша Црква је посна Црква. Пост је Црква установила од времена пророка Мојсија и сам Господ пости четрдесет дана, а Црква је установила свете постове, који нијесу само тјелесни, јер ако су само тјелесни онда никакве вајде нема.

Постимо, браћо, тјелесно, али на првом мјесту постимо духовно, духовни унутарњи пост, јер оно што је најбитније је пост у дјелима нашим, нашим помислима и у начину живљења. Не може онај који живи нехришћански и нејеванђељски да приступа светињи Божијој. Нажалост, ми у наше вријеме смо веома раслабљени па нам се чини да можемо тако олако да приступамо светињи Божијој. Не може онај који је у завади са било неким да приђе, не смије прићи светињи Господњој, не може онај који је псовао, који се гневио претходног дана, а није тражио опроштај и од Бога и од ближњега, да прими светињу. Гњеви се, лако се увриједи и повреди, а онда хоће де се причести! Опасно, велика опасност за душу таква врста Причешћа! Мора да се припреми и да се помири, прије свега са Господом да се помири у срцу, што значи да буде у сагласности са вољом Божијом. То значи сваки његов поступак, његово дјело, знамо у Јеванђељу како треба да се понашамо и у исто вријеме да будемо у миру и помирењу са ближњима својим, без обзира да ли су нас увриједили, јер не зна се ко кога вријеђа. Али морамо са миром Божијим, са опроштајем једни другима. да приступамо светињи и да би нам Бог опростио.

И зато је неопходно, поготово за вријеме постова, кад дође пост као што је сад Петровски, треба да се исповједимо! Немој без исповјести ови који се чешће причешћујете. Вама је дао благослов Његова светост и то је за поштовање, али није вама Његова светост дала да се причешћујете без исповјести. Ви то добро знате! Према томе, поготово сад за вријеме поста, да се исповједимо, да се опростимо за вријеме поста са Господом, са ближњима својим, да имамо у себе тога духа мира Божијега помирења, узајамне љубави, праштања и чистог живота. И онај који је у браку чистога живота и онај који је ван брака да буде чистога живота пред Господом. Не смије блудник прићи светињи Господњој!

Дакле, Свети Преподобни Онуфрије, велики учитељ, не можемо ми бити, то јест можемо, али нијесмо ми тако способни, нећемо на начин на који се подвизавао Свети Онуфрије, али макар можемо да се угледамо на примјер његов, да видимо како и на који начин удостојио се чак анђел Божији да га причести и тиме показао да без Причешћа нема божанства и Цркве нема без Причешћа! Причешће је суштина наше вјере, јер је Причешће Господ, а ми смо хришћани да бисмо са Господом били и да би се са Њим сретали. Са ким би боље, ако не са Господом, да се сријећемо кад лежемо и кад устајемо и кад ходимо, и кад причамо са неким, увијек пред очима треба Господ да нам буде, и у срцу и у уму нашем.

Нека би молитвама Преподобнога Онуфрија, Преподобна Петра Атонскога, Господ и нас удостојио да са страхом Божијим, вјером и љубављу приступамо светињи Господњој, у све дане нашега живота, и у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

 

Pin It on Pinterest

Share This