Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Режевићи, 16. јун 2008. године
Анти-Божију кулу су људи почели да дижу, сматрајући да њима не треба Бог, него да они имају довољно силе и снаге да сами по себи живе на земљи и да граде своје градове, своје куле, своје облакодере и из мржње према Богу градили су свој град и устројавали свој живот без Бога и против Бога. И шта се догодило? Управо нам то каже црквена пјесма: сишао је Бог и помутио је њихове језике. И народи су се раздјелили на земљи. Сваки је почео да мисли своју мисао, да говори своју бригу, да говори својим језиком, језиком неразумљивим, другима око њега, за друге народе. Вавилон, град који је остао симбол безбожништва, град који је остао симбол противљења Бога и најдубљег помрачења човјековог, као такав он је везан за вавилонског цара Навуходоносора, о коме пише Откривење Божије, нарочито Књига пророка Данила.
Навуходоносор, који је, испунивши се те и такве гордости, на првом мјесту оскрнавио свети храм јерусалимски, па је онда узео свете сасуде златне и сребрне, и бронзане, и друге сасуде свете из светога града Јерусалима и донио у идолиште свога лажљивога бога. Његов потомак Валтазар, знајући за страдање Навуходоносорово због скрнављења светиње, учинио је и горе од њега, када је сазвао на гозбу своје велможе, своје наложнице, своје великаше. Онда је тражио да њега прослављају и пун гордости почео да говори да нема никога равнога њему, да је он господар живота и смрти, да он влада читавом земљом и свим земаљским народима. Притом, Господ му се јавио у сну и видио је ријечи исписане на окреченом зиду које су гласиле: ,,Мене Текел Фарес” и није разумио те ријечи. Позвао је све своје мудраце, гатаре и врачаре и погађаче, Халдејце, позвао их да му протумаче, али нијесу знали. И на крају је позван Данило пророк, и он му је рекао, и њему и Дарију, који је наслиједио њега, да се огријешио о Бога. Да се огријешио о светињу, светињу храма Божијега, да се погордио, да је трон свој подигао изнад небеса, мислећи да је он Бог и да је изнад Бога. И зато ће Бог одузети његово царство, што значе те ријечи: ,,Измјерен си на вагу и нашао си се лак. Царство твоје биће раздјељено.” Као што се и раздјелило и распало царство његово.
А сами Навуходоносор је седам година, због те своје гордости, сравнио се са животињама, пасао је траву са воловима, док није Бог просвјетлио његов ум и док се вратио Господу. Како Навуходоносор, тако и сви они који су испуњени те гордости, надмености, саможивости, послије Навуходоносора до наших времена. Није Бог Онај који кажњава и који куша, као што каже Свети апостол Јаков, него су жеље њихове, жеље људске, жеље наше су оне које кушају и које нас одвајају од богочежње, од жеље за Господом. А када нас одвоје од Бога, од јединстав са Њим, онда је природно да нас одвоје и раздвоје и једне од других. То се догодило са Вавилонском кулом. Жеље и гордости, самоувјерености, богоотуђености, отуђеност од других људи, Вавилоњана, допринијело је да је Бог смјешао њихове језике и да су престали да се разумјевају. И намјесто љубави и братољубља, у њих се уселила мржња, мржња према свима другима, мржња према онима који говоре другим језиком, који припадају другом народу, мржња према ближњима. Помутио им се ум, помрачило им се срце. Тако је то било и тако то бива увијек када људи забораве Бога, онда заборављају и једни друге. Када забораве језик Божији, језик Божије истине и кроз њега изгубе осјећање јединства са Богом и са ближњима својим, онда забораве и језике ближњих својих, помрачени тамом незнања и тамом мржње, зависти и злобе.
Зато је и дошао овај свети дан, Духовдан, када је Господ, у виду огњених језика, сишао на апостоле, на ученике Своје, на Сиону и када их је призвао све на јединство. Један исти Дух раздјељен, раздјељени дарови свима појединачно, нису их одвајали једне од других, него управо су их сједињавали. Зато и пјесма говори: ,,Када си послао Духа Свога Светога, све си призвао на јединство.” И сви су уједињени и обједињени истим Духом појали јединствену пјесму, пјесму љубави према Господу. Али у исто вријеме, иако су говорили различитим језицима, они су били обједињени тим истим Духом и вратило им се памћење, вратила им се заједница, узајамност. Дух Свети јединствени их је сједињавао и иако нијесу знали језик некога од народа који је дошао код храма јерусалимског и на Гору сионску, они су разумјевали њихов језик, јер је срце разумјевало, јер је исти Дух Божији говорио кроз све те језике. И то јесте смисао овог великог и страшног догађаја у коме врхуне сви догађаји од настанка свијета.
Смисао доласка Духа Светога да обједини оно што је разједињено, да очисти оно што је загађено, да освјетли оно што је потамњело, да обнови људско срце и људски ум једним истим духом и да сви људи и сви земаљски народи, испуњени тим једним Светим Духом, буду јединствени јединством неразоривим, испуњени љубављу Божијом, љубави и према Богу и према ближњима. У томе јесте смисао Цркве Христове, Цркве Божије, којој је душа управо Дух Свети који је сишао на апостоле и који силази непрекидно на Цркву Божију. Када се крштавамо, Дух Свети је Онај који нас очишћује и који нас сједињује са Господом и сједињује једне са другима. Када примамо печат дара Духа Светога на светом Миропомазању, ми уствари доживљавамо тајну Педесетнице, исто оно што су доживјели свети апостоли на данашњи дан, на њихове главе сишао је огањ са небеса, а на главу онога који се крштава силази исти тај огањ, прима печат дара Духа Божијега, Духа Светога, кроз примање Светога мира. Свето миро, састављено од разних мириса као симбол једнога Светога Духа и различитих дарова којим Бог обдарује оне који вјерују у Њега и који примају Њега, обдарује свакога појединачно и обдарује све заједно. Један дух, једна вјера у Исуса Христа, Господа нашег, једно Крштење, један Свети печат, једно Јеванђеље, једна истина Божија којом дишемо, којом живимо, којом се освећујемо и којом се просвећујемо.
И зато и јединственост душа и срдаца, зато за ту и такву Цркву, тај свети организам богочовјечански, нема границе времена. За Бога су хиљаде година као један дан, а један дан као хиљаде година. Дух Божији, који је свети и вјечан, Он Својом вјечношћу и непролазношћу обједињује вријеме и простор и обједињује све оне који живе, без обзира у ком времену живјели, и чини их једном светом, неразоривом заједницом за коју нема ни смрти ни пролазности, него је та заједница вјечна и непролазна. Овдје започиње на земљи и све дубље и све присније се сједињује са Духом Божијим, узрастајући у мјеру раста висине Христове. Када је огњене језике, дакле, Господ раздјелио, у јединство је сабрао и привео и сви су онда призвани и оспособљени да пјевају једну и јединствену пјесму једноме живоме Богу, смирени пред Богом, не градећи вавилонске куле од своје гордости, своје таштине и сујете своје, него на смиреноумљу, на љубави градећи и свој живот и живот ближњих својих и живот овога свијета у коме живимо и који нам је Бог подарио, да кроз Њега и преко Њега, узрастамо у мјеру Божију и задобијамо савршенство Онога који нас је створио.
Зато ми благосиљамо Царство Оца, и Сина и Духа Светога, зато ова Литургија није ништа друго него је то благословено Царство Оца, и Сина и Духа Светога, у којој се ми уграђујемо, примајући Светога Духа животворнога, примајући Крв Господњу у тајни Светога причешћа и тако постајући једно са Њим и једно са другима. Видјевши свјетлост истиниту, примивши Духа Светога, ми се поклањамо Пресветој Тројици и сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
