Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Задушнице у манастиру Ждребаонику, 14. јун 2008. године
У Симболу вјере, кога су написали Cвети оци Првог и Другог васељенског сабора, записана је суштина наше вјере хришћанске, нашега исповједања, нашега свједочења. Записано је оно што је Бог посвједочио нама људима о Себи и оно што је Бог посвједочио тим Својим свједочанством о нама људима и о нашем коначном смислу и циљу живота. У исповједањеу вјере исповједамо, на првом мјесту, Бога Оца, Творца неба и земље и свега видљививог и невидљивог. Исповједамо истовремено и Сина Његовог јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова, који је свјетлост од свјетлости, Бог истинити од Бога истинитога, који је једносуштан из те суштине са Богом Оцем, и кроз кога је све постало. Исповједамо Његово рођење, Његово живљење са нама, Његово Распеће, Његово Васкрсење и Његово Вазнесење на небеса. Исповједамо и Духа Светога животворнога који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, који је говорио нама кроз пророке и управо оно што је говорио кроз пророке и свете Божије људе Дух Свети, то је оно живо и живоносно свједочанство о Богу. Из тога ми црпимо наше знање о Богу и наше богопознање.
А поред те велике и свете истине, истине о Богу у Тројици, о Богу Оцу, и Сину и Духу Светоме, о Богу љубави, ми исповједамо и нашу вјеру у једну свету, саборну и апостолску Цркву Божију. Исповједамо једно Крштење за опроштење гријехова. И на крају исповједамо Васкрсење мртвих и живот будућега вијека. Дакле, на тој вјери у живога Бога, у Свету Тројицу, која нам се непрекидно јављала и откривала од настанка свијета и која је освједочена Сином Божијим јединородним, и нарочито откривена и јављена у тајни Духовдана, којег сјутра прослављамо, када је Дух Свети, Треће лице Свете Тројице, у виду огњених језика, сишао са небеса, сишао на апостоле Христове по Његовом обећању да их неће оставити саме, него ће им послати Духа Утјешитеља који ће их увести у сваку истину. Када је, дакле, Дух Свети сишао у Горници сионској на Свете апостоле, онда нам се открила, у пуноћи, света и велика тајна Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.
По Светим оцима три су велика земљотреса у историји рода људскога, у историји свијета. Први земљотрес је био када нам се открио Својим стврањем и Својим јављањем изабраницима сам Господ Бог Отац, Творац неба и земље. У Старом завјету пророци су то откривење посвједочили, то исповједање једнога Бога истинитога, и посвједочили су исто тако не јасно довољно, али посвједочили и Сина Његовог јединородног, вјечног Логоса Божијег, кроз кога је све постало. Други земљотрес, каже Свети Григорије Богослов је био када се родио Син Божији и када се потресло небо и земља. Његовим Рођењем и када се открила тајна Сина Божијег јединородног, Христа Бога и Спаситеља нашег. А трећи земљотрес је управо дан Свете Тројице, када се открила пуноћа божанства, открио се Дух Свети животворни, који од Оца исходи и који је Онај који живот даје свему и којим дише све што дише и који је пуноћа божанства, а у исто вријеме и пуноћа нашега познања живога и истинитога Бога.
Дакле, та света тајна нам се открила и у тој светој тајни живога Бога, Творца неба и земље и Промислитеља, открила се тајна да тај Бог није Бог мртвих, него Бог живих! Као што је сам Господ рекао за Себе да је Он ,,Пут, Истина и Живот’’, да је Он живот вјечни. И у Њему и кроз Њега открила се тајна да овај свијет није створен за пропаст, за нестанак и за ишчезнуће, ако га је створио живи Бог премудри, онда није га створио за смрт, него га је створио за живот, и то не за пролазни живот, него за вјечни живот. Овај пролазни живот, који постоји као квасац у Божијој творевини, нарочито у човјеку, људској природи, то је само предуказање на онај живот за који је Бог људе припремио и ради којега је Бог и створио људе, створио човјечанство и створио свеукупну Своју творевину. Он је васкрсао из мртвих и Његов гроб је постао живоносни гроб, а кроз Његов гроб, кроз Његово Васкрсење, кроз тај свети квасац који је Он улио у људску природу Својим рођењем, Својим Васкрсењем, открива се и велика истина нашега вјечнога и непролазнога живота. Ми примамо тај свети квасац не само пролазнога живота, који примамо од оца и мајке и од хране којом се хранимо овдје на земљи, него примамо и квасац вјечнога, непролазнога живота, квасац бесмртности. Зато и на крају исповједања вјере ми исповједамо: ,,Вјерујем у васкрсење мртвих.” То је суштина наше вјере. Апостол Павле каже: ,,Ако Христос не васкрсе, онда нема ни нашег васкрсења. Онда је узалудна и вјера наша и исповједање наше.” Oнда је узалудно и наше рађање, узалудан је и наш живот, узалудно је и постојање овога свијета, ако се све на крају завршава са оним што говоре научници: са оном тамном рупом која гута све.
Ако се све завршава бесловесношћу, смрћу, онда ради чега је настао овај свијет, ради чега се рађа човјек овдје на земљи, ради чега постојимо ако је смрт последње слово историје свијета, историје човјека, људске историје и историје човјечанства. Није смрт последње слово, него је Васкрсење последње слово. И зато ми исповједамо васкрсење мртвих. И не само васкрсење мртвих, него и живот будућега вијека, што значи вјечни и непролазни живот. Све што је у нама и око нас нам потврђује ту велику и свету истину. Апостол Павле каже: ,,Пшенично зрно кад се баци у земљу, ако ли не умре, не може изнићи, не може плода донијети.” Тако и људско тијело: земља је у земљу се враћа, као што се пшенично зрно у земљу враћа, али не да би у земљи нестало и ишчезло него да би из њега израстао вјечни, бесмртни, непролазни човјеков живот. Зато вјера у васкрсење мртвих, у живот будућега вијека, је суштина хришћанске вјере! Онај хришћанин који, не дај Боже, не прихвата ту истину, најдубљу истину живота, он није хришаћнин, јер самим тим он не прихвата ни живота Бога, не прихвата ни смисао творевине Божије и свега онога што се догађало кроз историју, јер све што се догађало, догађало се управо ради те пуноће, ради тог коначног смисла живота, ради васкрсења мртвих и ради будућега вијека.
Дакле, Света Тројица, која нам се открила на празник Тројчиндан у својој пуноћи, она нам открива и ту велику и свеу тајну наше тројичности, наше боголикости. Ако смо боголики и христолики, онда смо боголики и по своме лику и по ономе како смо изаткани, како смо сложени као биће психофизичко, онда смо боголики и по животу. Не можемо бити у пуном смислу боголики ако немамо Божији живот у себе, не само онај живот који нам земља даје и материна утроба, него који нам Бог даје и Његова сила, Његова снага и Његов Дух Свети. Зато ми увијек, не само што се молимо за оне који су живи, који живе, него се молимо и за све оне који су од памтивијека, од искони, од Адама и Еве, до данас упокојили се у нади на васкрсење и на живот вјечни. Црква Божија никога не заборавља. Њено памћење није људско памћење, него је Божије памћење. Оно што пјевамо ,,Вјечнаја памјат”, ми се молимо да Бог у свом вјечном памћењу запише свакога човјека, свако биће и да Бог не заборави оне који су живјели на земљи, који живе и који ће живјети на земљи. Бог све прима у своја њедра Божанска, све што се рађа и што живи овдје на земљи, оно се искрцава, на тајанствен начин, у вјечности, у Божије наручје, у Божија њедра. И та велика и света тајна Царства небескога откриће нам се и јавићу нам се када дође васкрсење мртвих и када дође будући вијек.
Томе се ми надамо, тиме живимо, ради тога и помињемо своје миле и драге упокојене, све људе и сва створења која су живјела, да их се Господ сјети у царству своме. Да их Господ не заборави, да их Господ задржи у своме вјечном и непролазноме памћењу. Црква Божија, коју такође исповједамо, управо је чувар тога Божијег памћења, она је заједница и живих и мртвих. Рекосмо: у Богу нема мртвих. За нас постоје мртви, они који су преминули, за Бога, који је Бог живих, за Њега су живи и они који су били, који јесу и који ће доћи на ову земљу, јер Он је живот и Он је Бог мртвих, не као оних који ишчезавају него као они који се погружавају у велику и свету тајну Његовога вјечнога и непролазнога живота. Отуда и Задушнице, четворо Задушница у току године када ми се сјећамо, молимо се за душу, за ту унутарњу силу и тај огањ којим је Бог обдарио човјека и која иде испред нас, послије наше смрти и која чека васкрсење тијела наших, васкрсења мртвих.
Молимо се за све оне који су се упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Све памтимо, свих се сјећамо, никога Црква не заборавља. И који су природном смрћу умрли, који су пострадали, на различите начине људи ичшезавају, нестају са ове земље, свих се Црква Божија сјећа и моли се да их Господ упокоји у њедрима Аврама, праоца Исака и Јакова. И да их упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Божијега у светој заједници својој, у светој Цркви својој, у светом богочовјечанском тијелу своме, које обједињује небо и земљу, људски род, људску природу, које сабира у себе све што се рађало на земљи и сва створења, уводећи их у тајну вјечног и непролазног, божанског, богочовјечанског живота.
Господ да упокоји све у нади на васкрсење, живот вјечни, а нама да подари ту вјеру и то исповједање до последњег нашега даха, исповједање васкрсења мртвих и живот будућега вијека, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
