Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Иконе Богородице Јерусалимске код Колашина, 27. мај 2011. године
Ево, драга браћо, послије толико вијекова, од 4. вијека до данас, само Господ знаде колико је оних који су примили благи јарам Христов и као небеске своје покровитеље, Пахомија Великога и његовог ученика и насљедника у египатској пустињи Теодора. Тако се догодило по промислу Божијем да, ево на дан када прослављамо Светог Пахомија Великога, а ове ноћи прослављамо и његовог Светог ученика Теодора, да двојица наше нове сабраће, нове браће, нови Пахомије и нови Теодор, наставе ту златну нит. Да буду и они златне гране на том светом коријену Преподобних Пахомија и Теодора, узраслих на оном коријену дубоком и на камену станцу утемељних на Христу Господу.
Пахомије Велики, незнабожац и ратник. Остало је записано да је узео учешћа у оној чувеној бици на Милвијском мосту, 312. године, у вријеме сукоба цара Константина и Максенција, незнабошца и цара Константина који је до тада и сам био незнабожац, али кога се дотакла свјетлост небеског прозрења и који је видио на небу крст и на њему исписане ријечи toutō níka – ,,овим побјеђуј”. И онда је дао налог да сви његови војници ставе крстове на себе и са заставама крстоликим да крену против незнабошца Максенција и да задобије ту битку. Да би, онда, на основу ње утврдио своје царство и, што је много важније, да би годину-двије послије тога, 313. издао онај богонадахнути Милански едикт, којим је послије три стотине и више година страшнога гоњења имена Христовога и Цркве Христове, убијања безбројних мученика, разарања храмова, отимања имовине хришћана, дао слободу вјери хришћанској и тиме заиста био назван с правом Равноапостолни Константин Велики.
Послије тога, Пахомије, просвећен свјетлошћу Христовог богопознања, напустио је војничку част и овај свијет и отишао у египатску пустињу. И тамо се подвизавао и започео да гради куће. Па су га питали: ,,Коме куће градиш? Ево само си ти ту, ево још неколико нас.” Није одговарао, али је, очевидно, од Бога добио вијести да ће постати духовни отац хиљада богочежњивих душа. Велики број манастира је основао и у њима се сабрало преко десет хиљада монаха у египатској пустињи и тако постао отац општежића православног хришћанског. Општежиће, које је духовна снага Цркве Божије била и остала кроз вијекове и утемељено управо дјелом и подвигом, великом љубављу саможртвеном, Пахомија Великог.
А послије њега, исто тако из многобожачког рода, дотакнут свјетлошћу богопознања, његов ученик Теодор наставио је његово свето дјело, постао његов насљедник и процвјетала је беспутна пустиња. Пустиња која не рађа, постала је обиталиште и мјесто рађања безбројних душа и њиховог препорађања, рађања нових Богом просвећених људи који су се ту уграђивали у безобално царство Христово.
И ето кажем, по промислу Божијем, овдје, у овој новој пустињи јерусалимској, гдје се прославља име Божије и чествују Равноапостолни Кирило и Методије и Богородица Јерусалимска, ове свете ноћи вас двојица примисте као своје небеске заштитнике управо ту свету двојицу великих подвижника благодатних сасуда Духа Светога, Пахомија и Теодора. Примивши њихова имена призвани сте да се угледате прво на Христа Господа на кога су се они угледали и коме су служили и да на њихов начин послужите у све дане свога живота Христу Господу, да се и кроз вас прослави име Христово и да горите и пламтите као ове свијеће које сте примили у руке да би људи, гледајући ваша добра дјела, прослављали Оца вашега који је на небесима.
Нека вас Господ благослови и утврди, подари вјеру дубоку, трпљење, истрајност, радовање у Христу Господу у све дане вашега живота, у вијекове вијекова. Амин.
Tранскрипт Данило Балабан
