Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Бешка, 23. маја 2020. године
,,Појте Богу нашему, појте, појте цару нашем, појте!” Тако пјева пророк, тамо пјевамо и ми кроз вијекове ту дивну и чудесну пјесму Христу Богу нашем, од Дјеве рођеном и Духа Светога, свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, јединосушног Оцу кроз кога је све постало. Пјевамо ту дивну пјесму, та пјесма се наставља и настављаће се до краја свијета и вијека. Нарочито ту пјесму пјевају Божији угодници, изабраници Бoжији, свети апостоли Његови, међу којима посебно мјесто заузима и онај кога данас прослављамо, Свети Симон Зилот.
Свети Симон Зилот, који је окончао свој живот распет Христу, је онај Симон, онај младић на чијем вјенчању је Господ присуствовао и учинио прво чудо у Кани галилејској, претворивши воду у вино. Тај младић је толико био потресен тим сусретом и тим догађајем да се и отказао од свога брака и кренуо је за Њим и био је један од Његових главних апостола. Зилот, што значи ,,ревнитељ”, тако је ревновао за Христа, за вјеру праву и истинску, и док је Господ био на земљи, а и послије тога је проповједао Јеванђеље, благу вијест, стизао је до Витаније, служио Господу, да би на крају и окончао свој земаљски живот на начин на који га је окончао и сам Господ, по тијелу распет на крсту. Тако се упокојио и прославља царство Божије у вијекове вијекова.
Данас прослављамо и ону благословену душу Исидору Јуродиву, која је у срцу, уму и души својој само са Господом разговарала и с Њим општила, а споља се правила луда. Сви су јој се ругали, исмевали је, обављала је најтеже и најпрљавије послове у обитељи у којој је била, презрена од свих докле није дошао онај монах пустињак у тај манастир и поклонио се пред Исидором. А и она се поклонила пред њим. Онда су се сви зачудили у манастиру: ,,Како то да се он пред њом поклања кад је она луда?”
А он ће рећи: ,,Ви сте луде. Она је много мудрија и паметнија и од вас и од мене.” А и он је у своје вријеме мислио да је својим подвизима уздигао се толико високо па му је откривено од анђела било да иде да трага има ли неког ко је бољи и мудрији од њега. И он је дошао дакле и ту је пред Исидором поклонио се. Онда су сестре почеле да је поштују. Међутим, она није жељела људско поштовање, него је ишчезла из тога манастира, отишла и не зна се гдје се упокојила у смирењу, сакривена од људских очију и Богу се поклонивши, јединоме истинитоме и у своме животу и у вјечности.
Тако се поклонила Господу и пјевала Господу и она Тајса, честита дјевојка која све богатство своје подјелила сиромасима и монасима пустињацима, који су долазили код ње, а онда, по искушењу демонском, пошто је већ била све потрошила, она се предала гријеху и блуду. Онда су се забринули пустињаци шта се догодило са њом, па су Јована Колова, подвижника, послали код ње и она га је једва примила, рачунајући да је и он дошао ради блуда код ње. Он је заплакао и почео да плаче пред њом због њених гријеха. То је тако њу дубоко потресло да је она све оставила, своје слушкиње, слуге и све што је ту било и кренула заједно са њим у пустињу и послије неколико дана, док је он био на молитви, видио је анђела небескога како узима њену душу и прима је на небесима. Толико је било дубоко њено покајање и њен повратак Господу да је већ, упокојивши се, била примљена од анђела небеских. Поклонивши се Господу, послуживши Њему и поставши сасуд Његове истине, Његове мудрости, Његове благодати, Његове чистоте. Очистивши своје срце, ,,јер су блажени они који су чиста срца, јер они ће Бога видјети.”
Тако је и она очистила своју душу и своје срце, Исидора, као и Симон, ревнитељ Зилот, као онај Алфеј и Филаделф и Карин, тројица браће мученика, које такође данас прослављамо, који су, такође, све што су имали подјелили и који су се жртвовали за Господа и били мученички убијени за име Христово. И остали су запамћени до наших времена и запамтио их је Господ и записао у књигу вјечнога Свога живота, као и друге Своје угоднике. Диван, Господ који је диван у светима Својим и који Га прослављају и прославили су Га овдје на земљи и које је Он прославио Својом божанском силом и божанском благодаћу и Својим присуством, Својом свјетлошћу, свјетлошћу вјечном и непролазном и Својим божанским даровима, учинивши их сасудима Своје благодати, Своје истине и Своје доброте. Колико је таквих било од памтивијека до данас, који су послужили Господу, који су се очистили, чије срце је постало сасуд Божије благодати и, чистотом свога срца, они су Бога видјели и доживјели још овдје на земљи, ходећи за Њим и задобивши царство Божије вјечно и непролазно. Таква је била и жена Самарјанка која је припадала оном обезбоженом дјелу јеврејскога народа који се одрекао био правога Закона Божијега, па зато Јудејци нијесу са њима општили и они су их презирали, Самарјане, и Господ се срео са женом Самарјанком на оном кладенцу Јаковљевом и жедан тражио воде од ње.
А она се задивила. Откуд то да Он, који је Јудејац, разговара са њом, женом Самарјанком. Па ће рећи Господ: ,,Кад би ти знала ко је Онај који с тобом разговара, ти би тражила од Њега воде вјечне да пијеш.”
,,Откуд теби кад немаш ни сасуда да захватиш воде? Ниси ти ваљда већи од нашега праоца Јакова који нам је подарио овај извор и ову оцу?”
Taј Jаковљев извор и дан данас постоји у Самарији, тамо су монаси православни који су на њему и код њега, један у новије вријеме који је и пострадао управо у Самарији. И онда је рекао њој, када је питао да дође са својим мужем, а она каже да нема мужа, а Он каже:
,,Пет мужева си имала, па и овај који ти је сад није ти муж.” Открио је њене гријехе и она је била погођена тиме.
,,Да ниси Ти онај Месија кога чекамо? Који ће се јавити у нашој гори и тамо код вас у Јерусалиму?”
,,Неће се јавити ни у вашој гори ни у Јерусалиму, јер онај који се бори духом истине, тај се Њему клања.”
И она је отишла и позвала Самарјане. И Самарјани су, преко ње, видјели и схватили да се ради о изузетној личности са којом су се срели и исповједали су и призвали Господа на чуђење Његових ученика, који су видјели и зачудили се како Он то разговара, иако није био обичај. И та Фотина, она је послије постала Христова ученица и свједок Његов, мученички је и она пострадала за Господа, зато је и посвећена ова недеља Светој мученици Фонтини, Самарјанки, која је завољела Господа свим срце својим, свом душом својом, које је Господ примио у своје вјечно и непролазно царство. И тако, преко свих оних које смо поменули, и оних Божијих угодника, живих свједока Господњих, међу којима су били и сви они апостоли Христови. Поменусмо се, овдје, у Дјелима апостолским Павла и Варнаве, Марка и Сил. Оне који су се крштавали у малоазијским црквама, утврђујући их кроз вијекове, па и овдје на овоме мјесту. И ево их свуда у овим крајевима и по читавом свијету и свједочи, на свим земаљским језцима, да се проповједа блага ријеч Христова, ријеч православна, хришћанска благодат.
Свједочи се Црква која је данас на распећу распињана, као што је била кроз вијекове, као што је Христос разапет, али Црква која је носилац те силе Божије, силе Васкрсења Христова, слике преображаја, преподобнога духовника, силе царства Божијега које је међу нама, које је у нама силом Духа Светога, која рађа и препорађа свако створење које се обраћа Христу Богу и задобија царство небеско.
Господу нашем, дивноме у светиме Својим, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
