Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Николе на Пелевом бријегу у Братоножићима, 18. маја 2013. године

Нек је благословен овај свети празник, драга браћо и сестре, празник који је започео оног дана када је Христос васкрсао из гроба. Тако да, све што се догађа већ двије хиљаде година, а и оно што се прије тога догађало, све се догађа у знаку тога великог и страшног, свеобухватног, свечовјечанског, космичког, свебожанског догађаја Христовог Васкрсења из мртвих. Зато и ми настављамо ону свету пјесму и онај свети поздрав којим су се поздравили први ученици Христови, жене мироносице и којима су се поздрављали сви они кроз вијекове које је Бог просвјетлио свјетлошћу истине своје, свјетлошћу Христовог Васкрсења, поздрављамо се овим свјетлим, светим поздравом: ,,Христос Васкрсе!” и одговарамо: ,,Заиста Васкрсе!”. То је оно што смо говорили, чему смо се радовали и чему се радујемо и дан-данас и овдје. Јер добро је рекао Свети апостол Павле да ако Христос није васкрсао, онда је узалудно рађање људско, узалудан је овај свијет у коме се рађамо, узалудан је људски живот и узалудно је све оно што човјек ради на овој земљи. Отуда у овим ријечима, Христовим ријечима, ријечима Васкрсења, садржи се сва наша људска судбина.

Тој светињи, тој великој истини је подигнут и овај свети храм и сви они који су се у њега сабирали, сви они који су у њега сабирали, они су се сабирали око огња засијалог из Христовог гроба, огња Његовог Васкрсења. И сви они који су се крштавали кроз вијекове, крштавали су се у име Христа васкрслога, у име Оца, и Сина и Духа Светога. И они су трипут се погружавали у знак Христове смрти и Распећа, али зато су и три пута васкрсавали у име Оца, и Сина и Духа Светога, примајући у себе квасац вјечнога и непролазнога живота. тако су данас, ево, и двојица наше браће, Златко и Димитрије, убројали се међу оне милионе који су се у Христа крстили. Ове године обиљежавамо 200-годишњицу рођења Петра II Петровића-Његоша и добро је да се подсјетимо, на овом светом мјесту, оних његових светих Богонадахнутих ријечи:

,,Ако исток сунце св’јетло рађа,

Ако земља привиђење није,

Ако биће ври у луче сјајне,

Душа људска јесте бесамртна,

Ми смо искра у смртну пашину,

Ми смо искра тамом обузета!

 

И да се сјетимо и оне његове најчудесније пјесме, која је пуноћа свих његових пјесама, и ,,Горског вијенца’’ и ,,Шћепана Малог” и ,,Слободијада” и ,,Луче Микрокозме”, а која гласи:

„О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника
Твога бесмртнога!
Од
Твога су св’јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од
Твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо
Твојом хвалом одјекује,
земља слави свога
Спаситеља!“

Ево, ако Бог да, и наш сабор ове године ће Светога Ловћенскога Тајновица Цетињског Тајновица, Петра II, и званично прибројати лику светих и ту припада! Има, видим, оних који пишу: ,,Није он био митрополит. Он је био само господар, он је био само пјесник.” Они по својој мјери мјере онога који је безмјеран! О свој калуп, ситни калуп, ограничени калуп, да укалупе онога коме је васиона била уска! Коме је свијет био узак! Хтјели би да укалупе онога који је срео се са живим Богом и све што је написао био је плод тог његовог сусрета не само са свијетом и свијетом око себе, него са живим Богом! Зато је и могао да запише овакве стихове, и о бесмртности људскога бића и о Христовом Васкрсењу!

А управо то и јесте разлог да се сабирамо око ове светиње! Ако је само да се саберемо ту да се видимо, да наставимо своје празне разговоре које водимо у току дана и године, онда боље и да се не састајемо! И одвикли смо да се састајемо око светиње, а навикли да се састајемо око идеологија, да се састајемо око чашице ракије, око празних разговора! А ово мјесто није за то! Јесте за разговор, али за разговор са живим Богом! За разговор са свим светим прецима, који су живи, који су уграђени у ову светињу! Разговор са великим и светим богонадахнутим људима који нам показују пут којим треба да ходимо и којим треба да идемо! Јер ако тај пут не нађемо, а ми смо га нашли, па смо га мало загубили, загубили смо се са тога пута, али, хвала Богу, опет се њему враћамо, без тога пута који води у живот вјечни, нема смисла, нема разлога ни да се састајемо, ни да се рађамо, ни да постојимо на овој земљи! Зато нека би свјетлост Христа васкрслога дотакла се срдаца свију нас! Нека је сваки онај који је овдје рођен у Братоножићима и на другом мјесту примио свето Крштење у име Оца, и Сина и Духа Светога, и још има доста Црногораца некрштених! А сјећате се владике Рада кад каже: ,,Видиш ли, кнеже Рогане, како смрде ове потурице!” Треба да се сјетимо владике Рада. Некрштено не мирише. Некрштено мирише на смрт! На ништавило, на пролазност! На сљепило! Крштење је видовито око које прогледа у људском срцу! И тим оком човјек свако људско биће сагледа, и прошлост, и садашњост и будућност, и све оно што се догађало са свијетом, са човјечанством и с њиме! И такав човјек је видовит човјек!

Зато смо и дошли овдје, не да постанемо слијепци, него да постанемо видовити људи! А нема видовитости без Христа васкрслога, нема видовитих људи без Крштења у име Оца, и Сина и Духа Светога! Оног Крштења које обављају и Пејо Станојев, војвода братоношки! Он је сав био испуњен тим огњем Васкрсења Христовога! И зато је и његово име остало неизбрисиво и запамћено, зато је његов гроб светиња, његов гроб се дотиче са гробом владике Рада, са гробом Светога Петра Цетињскога, са Христовим гробом јерусалимским! То је гроб свих оних који су крштени, који су сахрањени! Сви су они примили у себе тај огањ бесмртности, од смртних постала бесмртна бића и очекују Судњи дан, када ће тијела њихова, коај су се вратила земљи, поново васкрснути и сјединити се са огњем њихових душа бесмртних у вјечном и непролазном царству Божијем! То је оно ради чега смо данас овдје и радост је то велика прецима и Пеју Станојеву када види своје Братоножиће поново окупљене око светога, Часнога крста, око светога олтара, око светога Причешћа Тијелом и Крвљу Христовом!

И нека је зато благословен овај, и нека је благословено ово наше сабрање и нека би се оно умножавало и других дана, а посебно на овај дан сваке године, на који се сабирамо, враћајући се својим коријенима, својим огњиштима, враћајући се гробовима својих предака, враћајући се светињи Божијој, враћајући се Христу васкрсломе, Христу Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. Христос Васкрсе!

Транскрипт Данило Балабан

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This