Др Душан Крцуновић на „Агори“: О „репродуктивном праву“ као манифестацији биополитичке суверене моћи

Православни поглед на светост људског живота ових дана се поново нашао на уд­ару демонстрација агресивног незнања, овога пута од стране активисткиња које се боре за женско репродуктивно право и тјелесну аутономију жене. Покретање те осјетљиве теме чи­ја је мета сам људски живот у зачећу и то под плаштом људских права жене, „оправ­да­ва“ скрнављење, бласфемију и сваку другу окрутност према животу наше цркве и на­ш­ем жи­­воту у цркви.

У Платоновим дијалозима Сократoв дијалошко-дијалектички метод, тзв. сократовс­ки разговори, сликовито је приказан као мајеутички метод. Мајеутика је код Грка била ба­бичка вјештина порађања новог живота. Сократ, који је и сам био дијете бабице, уми­јеће своје мајке је преузео као симбол свог дијалектичког процеса долажења до сазнања пра­к­­­тично-животних истина и исправног етичког дјеловања. Сократовски раз­говори су би­ли мајеутички утолико што су помагали саговорнику да дође до промјене перс­пективе или до увида у то шта је исправно у дјелању и истинито у миш­ље­њу. Сли­ковито речено сокра­товс­­ко-платоновским језиком, Сократова мајеутика је пома­гала саго­ворнику да дос­ловно „породи“ истину коју дубоко носи у себи, којом је прегнантан као логосно или словесно биће, как­вим га је и Бог саздао.

Али, био би својеврсни сократовски парадокс покушати примијенити сократовски мајеутички метод у наше ври­јеме, и то у дијалогу са заговорницама „репродуктивног пра­ва“, из барем два раз­лога, у којима има и сократовске ироније. Прије свега, зато што се под репро­дук­тивним правом овдје подразумијева, не право на да­ровање новог, јединс­твеног и непоновљивог људског живота, већ право на лишавање таквог жи­вота при­је него што је он и дошао на свијет, јер абортус није ништа друго него пре­натално убис­тво са пре­думишљајем. Дакле, плодни мајеутички разговор са заступ­ницама репро­дуктивног права које одбацују мајеу­тику као вјештину доношења дјетета на свијет, сасијечен је већ у ко­ријену. И друго, заступ­нице репродуктивног права и њихови исто­миш­љеници не желе да чују аргументе друге стране због свог монолошког настројења и искључивости. Дакле, та­­мо гдје нема дијалога и гдје влада идеолошка искључивост нема ни сократовске маје­утике, ни порађања истине о мајеутици коју може да доживи једино же­на по својој живо­то­давној природи. Отуда је сваки позив на истински мајеутички ди­јалог са про­тивницима маје­у­ти­ке, као неонатолошке праксе и као смислене дијалошке комуни­ка­ције, ако не нон­сенс, он­да један нови, модерни сократовски парадокс и иронија.

Зато, нема милости у арени пага­ни­зма и вар­вар­с­­тва у коју се црногорско друштво све више претвара, захваљујући гау­лај­терс­ком пона­ша­њу овдашњих властодржаца и њи­хо­­вих сљедбеника којима је непознато да је Универзална декларација о људским пра­вима из 1948. године настала на насљеђу хришћанске цивилизације. Чарлс Хабиб Малик, пра­во­славни филозоф и дипло­мата из Либана, одиграо је кључну улогу у изради и ус­ва­јању те Дек­ларације, са којом се косе захтјеви активисткиња заложених за репро­дук­ти­вно право же­на. Јер, Декларација о људским правима штити и права неро­ђених. Одсус­тво сви­јести да су људи личносна бића и да је отуда још нерођени фетус дјетета и људско биће (anthropos) и личност (hypostasis), манифестује се као милитатнтно незнање које има за пос­ледицу одобравање абортуса којим се ускраћује људско право још нерођеног дјетета на жи­вот. Црква штити то пренатално људско право дјетета још од апостолских времена, a текстуалне потврде о личности нерођеног дјетета сежу од књиге Постања, налазимо их у Псалмима, потом код пророка Јеремије и Исајије, па све до Новог Завјета. Та библијска свијест о личности фетуса врхуни у прослављању самог зачећа Богородице и Господа Исуса Христа, или у причи о Јелисавети, мајци Јована Крститеља који „поскочи у њеној утроби” од радосне вијести о још нерођеном Спаситељу.

Дакле, када све то знамо, јасно је да је нова медијска кампања покренута да под изговором заштите репро­дуктивног права жене стигматизује Српску православну цркву, дакле ве­ћину вјерујућих грађана којима је јасно да се једна етичка тема политизује. Наравно, постоје изузеци, случајеви који невољно отварају могућност прекида трудноће, али они само потврђују правило, право на живот. Али, иза ове поли­тизације етике налази се перфидна биополитичка моћ која се проглашава за право, тачније биополитичка моћ се у овом случају манифестује као репродуктивно право.

Речено је да живимо у „Агам­беновом моменту“, а то значи у времену у коме су се по­т­­врдиле тезе (поготово у вријеме пандемије и ванредног стања које пријети да постане редовно) савременог италијанског мис­лиоца Ђорђа Агамбена о савременој био­по­ли­тичкој сувереној моћи која одлучује о томе који животи су достојни да се назову људс­­­ким и вриједним, а који то нису, са пуним правом да буду физички елиминисани, без мо­гу­ћ­нос­ти да буду жртвовани. Другим ријечима, залагање за „репродуктивно право“ је еле­ме­нат биополитике коју Ђорђо Агамбен у својим дјелима прецизно описује и беспо­ште­дно критикује. Остављајући по страни његово мишљење о абортусу као репро­дук­тив­ном пра­ву, његови пojмови су добро интерпретативно средство за критички осврт на ову тему.  С тим у вези, абортус као гнусно пренатално убиство тек започетог живота у утро­би жене, може се третирати, како са становишта традиционалне хришћанске етике која датира још од апостолског времена, сав­ре­мене медицинске етике, практичне философије и права, тако и са Агамбеновог стано­ви­шта о биополитици.

Биополитичка моћи државе дјелује према би­поларном моделу, тако што врши сегрегацију и селекцију људског живота, на живот ври­један да се назове људским и ани­малног „голог живота“ који је искључен из људског по­ретка. Ова прв форма живота као друштвеног-политички признатог, репрезентованог и укљученог именује се грчким пој­мом βίος (bios), док је пуки природни или „голи живот“ опојмљен грчким ζωή (zoe). Сходно овој пој­мовној супротности, био­по­ли­­тичка моћ ставља у погон „антро­полошку машину“ у циљу сталног реде­фи­нисања човјека и третирања људског живот на два различита начина.

Носиоци ове суверене биополитичке моћи сада су активисткиње женске тјелесне аутономије и репродуктивног права које се односе према животу нерођеног дјетета као према „голом животу“, који није вриједан да дође на свијет. То значи да свој живот и своје право претпостављају незаштићеном и рањивом животу, који није признат у својој ври­једности и својој светости, и отуда може да буде, прво, лишен свих права која му при­падају од самог зачећа као људском и личносном, а потом и некажњено одузет. У доба до­минације неолибералне идеологије, та опасност да људска форма живота буде проглашена „голим живо­том“, након што је на њега сведена, надвија се над свима нама, слиједећи Агамбена, над по­јединцима, заједницама и народима, али додајмо сада и над нерођеном дјецом. То значи да су активисткиње репродуктивних права мали, али оштри зупчаници у „антрополошкој машини“. Како се та монструозна машина селекције људског живота не би захуктала и биополитичка суверена моћ постала принцип по коме функционише држава, библијска свијест о светости људског живота мора доћи до своје мајеутичке ријечи у друштвеном пољу и јавној сфери из које се жели трајно остракизовати.

Емисију „Агора“ са др Душаном Крцуновићем  можете послушати на следећем линку, Радио Светигора: https://svetigora.com/dr-dusan-krcunovic-na-agori-o-reproduktivnom-pravu-kao-manifestaciji-biopoliticke-suverene-moci/