Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, 17. маја 2018. године

,,Узнеси се на небеса Боже и по свој земљи слава Твоја!” То су ријечи, драга браћо и сестре, светог пророка Божијег, које непрекидно понављамо на крају свесвете Литургије, када се наврши повјест свих догађања из историје рода људскога, које се завршавају тим ријечима. А за овај велики празник Христовог Вазнесења пјевамо и те ријечи и пјевамо пјесму у славу Господа вазнесенога на небеса, ради нас и ради нашега спасења. Управо што смо чули ријеч из светог Јеванђеља о Вазнесењу Господњем, када се Господ поново појавио пред Своје свете ученике послије Свог Васкрсења и поздравио их ријечима које ми стално понављамо једни другима, нарочито на служби Божијој: ,,Мир вам!” Предајући мир свој небески, који је изнад свакога ума.

Али апостоли, као и ми, савремени Његови апостоли, су посумњали и уплашили се, престравили се, нијесу препознали Господа и мислили су да је то неко привиђење, а Он ће рећи: ,,Ако не вјерујете, опипајте ране на тијелу моме.” И у исто вријеме питао их је: ,,Имате ли нешто за јело?” Да би показао да је Он онај исти Исус који је био разапет, који је био погребен, али који је васкрсао из мртвих. И онда су Му дали меда у саћу и хљеба и то је била Његова последња храна овдје на земљи. Онда се вазнео на небеса и данас, ко иде у свети град Јерусалим, тамо изнад Горе јелеонске, ондје гдје се молио прије Свога Распећа, налази се и оно мјесто Његовога Вазнесења, свето мјесто, свето свједочанство да се Господ вазнео на небеса, да је био са нама и међу нама, али када је дошла пуноћа времена, онда се вазнио на небеса да би нама отворио пут на небеса и да би показао да човјек није исто што и црв, мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља колијевка његова у којој се рађа и гдје узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога постојања човјековог је царство небеско! И Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса, сједнувши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши не Себе као Сина Божијег, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву Своју творевину, сву божанску творевину од настанка свијета, од стварања човјека, до Његовога рођења Христовога, до Његовога Распећа, Васкрсења и Вазнесења. Његовим Вазнесењем све је отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што назива Јеванђеље царство небеско, које није царство смрти, него управо царство живота.

Ови наши незнамени политичари, говорећи о царству небеском, на које призива Црква Божија све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт! Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот и то не у пролазни живот, него дарује овом пролазном животу квасац вјечнога и непролазнога живота! Даје људскоме достојанству не само да буде украс човјек свих створења овдје на земљи, него да буде и украс и на небесима. Људска природа је створена на земљи, овдје се тјелесно рађа, али се препорађа и узраста у мјеру раста висине Христове, а Његова мјера је безмјерна мјера и људско достојанство свакога људскога бића је безмјерно достојанство! И призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи и уколико живи по заповјестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека! То је и смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и фотка људскога живота и смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесење, које призива свако људско биће на вјечност и непролазност, на бесмртност! Човјек јесте смртно биће, али је задобио дар бесмртности Христовим рођењем, Његовим Васкрсењем и Његовим Вазнесењем. И сила је људска природа, а кроз њу и сви ми људи, са десне стране славе Бога Оца! Нема величанственијег прослављења човјека, људске природе, од тог прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог Вазнесења.

И зато се радујемо Његовом Вазнесењу и благодаримо нашим прецима који су подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа око кога су се окупиле душе жедне и гладне вјечнога живота. На овом мјесту прослављамо Христа Господа и овај град добија свој прави и истински смисао и све што се у њему догађа, управо овим храмом Вазнесења и овим празником који празнујемо у ове дане. И ево, празнујемо га и ми овдје сабрани и са других страна, а данас имамо благослов да заједно са нама овдје служи и прославља вазнесенога Господа и наш Митрополит Августин из Украјинске православне Цркве. Господ је њега послао овдје из Кијевске Русије да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност, на вјечни живот. Ту је заједно са нама и наша мати Инес из Гватемале, из Централне Латинске Америке. И она је дошла са својим сестрама и овдје да заједно прославимо, она која припада нашој Епархији латино-америчкој, буеносајреској и јужно централно-америчкој епархији, припада нашој Цркви православној и која тамо је подигла величанствени храм Свете Тројице, као архитекта на једном дивном језеру у Гватемали. И ево, и она потврђује својим присуством да је ријеч Божија призив свакоме људском бићу и сваком земаљском народу да идет им путем који води у живот вјечни, у бесмртност, у непролазност, у сједење са десне стране Бога и Оца.

Господу нашем, дивноме у свима светима Својим, предивноме у свим догађањима из Христовог живота, оним припремама за Његово Рођење, дивноме у Његовом Крштењу, Његовом Преображењу, Његовом Распећу, предивном у Његовом Васкрсењу, а посебно пуноћа те љепоте Његове је у Његовом Вазнесењу на небо у царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт: Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This